Uticaj muzike na prenatalni period

Uticaj muzike na čoveka je primećen još od davnina; čak i negovanje nerođene dece postoji već hiljadama godina. Kinezi su imali “centre spokojstva”, gde su majke šetale po obalama reka kako bi održavale mir i spokoj. Hindusi su verovali da majke treba naučiti da prenesu svoje misli na fetus. Posebno obučeni učitelji delili su ovu filozofiju i davali majkama neophodne tehnike u specifičnim prostorijama – “sobama misli“. Takođe, u Japanu je razvijena tehnika Tai-kyo za koju se verovalo da su glasovi roditelja i šire porodice, kao i njihove misli i osećanja, imale uticaja na fetus (Verny & Kelly, 1981).

U sadašnjosti, takve ideje su ponovo otkrivene, uglavnom kroz naučna istraživanja. Muzika i zvuk počinju da igraju glavnu ulogu u medicini. U tom pogledu muzikoterapija takođe daje svoj doprinos kao lekovita umetnost.

Ljudski slušni sistem

Ljudski slušni sistem je jedinstven i drugačiji od ostalih živih bića. Od njih se razlikuje jer razvija sposobnost da primi, protumači i reaguje na složen jezik. Takođe, razvija sposobnost da čuje, raspozna i odgovori na muziku. Za razliku od ljudskog vizuelnog sistema, gde stvarni vizuelni doživljaj počinje posle rođenja, slušni sistem zahteva slušni doživljaj sa glasom, govorom, muzikom i značajnim zvukovima u životnoj okolini (Whitwell, 1999).

Zvučno okruženje fetusa

Postoje raznovrsne interpretacije na nivo buke, u rasponu između 30 – 96 dB. Šapat – 30 dB,  normalna konverzacija – 60 dB, vika i zvukovi motora – oko 100 dB, prag bola – od 125 dB. Ipak, novija istraživanja uz pomoć hidrofona ustanovila su da je stomak trudnice “relativno mirno mesto”; prosečan nivo buke je nešto nalik onome što odrastao čovek doživi u svom okruženju – između 50 dB i 60 dB (Deliege & Sloboda, 1996).

U stomaku trudnice zvuci formiraju “zvučni tepih” preko kojeg majčin glas postaje izrazit, jedinstven, što fetusu daje posebnu pažnju jer je totalno drugačiji od zvukova iz sopstvenog okruženja. Ovakvi zvukovi su od velike važnosti jer oni uspostavljaju prve modele veze i komunikacije. Neki istraživači su otkrili da novorođenčad postaju mirnija kada su bivala češće izložena majčinim glasom (Murooka et. al 1976; DeCasper 1983; Rossner 1979).

Verni i drugi stručnjaci su primetili da bebe u stomaku odaju posebnu pažnju slušanju kada su u pitanju priče, rime, pesme. Dr Henri Trubi, profesor pedijatrije i lingvistike na univerzitetu u Majamiju, ističe da posle 6 meseci fetus se pomera u ritmu majčinog govora.

Fetus star 4 meseca može da reaguje na zvuk na veoma specifične načine; ako je fetus  izložen bučnoj muzici, ubrzaće mu se otkucaji srca. Nakon ispitivanja trudnica koje žive blizu aerodroma u Osaki, japanski stručnjaci su otkrili da su te trudnice posle porođaja imale manje bebe zbog prevremenog rođenja usled neprestane buke u njihovoj životnoj sredini. Hronična buka takođe može biti povezana sa urođenom manom (Szmeja et al. 1979).

Kao primer štetnog uticaja buke na fetus, terapeutkinja Žizel Vitvel navodi ženu koja je u 7. mesecu trudnoće u zoo vrtu prisustvovala hranjenju lavova. Zbog glasne rike fetus je reagovao jakim udarcima zbog kojih majci nije bilo dobro. Kada je dete imalo 7 godina, ustanovljeno je da ima blaži poremećaj sluha, a reagovalo je strahom kada je gledalo lavove i slične životinje na televiziji. Postoje brojni izveštaji o majkama koje su morale da napuste bioskope i koncerte jer je slušni stimulans izazvao fetus da postane hiperaktivan.

Elementi muzike (visina tona, boja, dinamika i ritam) su takođe korišćeni kao vid govorne komunikacije. Iz tog razloga, muzika priprema uho, telo i mozak da bude slušana, integriše ih i proizvodi zvučnu komunikaciju. Muzika se stoga može smatrati prvim jezikom koji je hranljiv i stimulišuć za ljudsko biće u potpunosti, utiče na telo, emocije, intelekt, razvija internu smisao za lepo, održava i budi kvalitete u nama koji su neprocenjivi.

Već u prvom tromesečju, redovni obrasci za vežbanje su bili posmatrani ultrazvukom: okretanje, savijanje, valjanje, itd. (Van Dongen & Goudie, 1980). Pokreti se pojavljuju kao nežna salta, savijanja na leđima i vratu, okretanje glave, mahanje rukama, trzaji nogama – sve samoinicijativno i izražajno u prirodi. Kad se beba pokreće u materici, otkucaji srca ubrzavaju.

Učenje u stomaku

Istraživanja Hepera (Hepper, 1991) pokazala su da su deca kojoj su u prenatalnom periodu emitovani određeni muzički komadi pomoću mikrofona postavljeni na stomak majke, posle rođenja prepoznavala tu muziku.

Takođe je otkrio da bebe pamte i muziku iz sapunica koje su majke gledale tokom trudnoće. Novorođenčad reaguju na nju ubrzanim otkucajima srca i živahnijim stanjem.

Isto tako Šetler (Shetler, 1989) je objavio da  je 33% fetusa koje je on nadgledao u svom istraživanju pokazalo kontrastnu reakciju na promene kompozicija brzog i sporog tempa. To je možda najraniji i najprimitivniji odgovor fetusa.

Vilijam Lilej, novozelandski fetolog, otkrio je da bi od 25. nedelje začeća pa na dalje, beba u stomaku tokom orkestarske numere zaskočila u ritmu sa nastupom timpana.

Krajnji cilj muzike u prenatalnom periodu nije da se stvori budući muzički genije, već dobro integrisana osoba u svom fizičkom, emotivnom, intelektualnom i duhovnom pogledu.

Dušan Jovanović