U moje vreme, mi smo to i to, mi smo tako i tako, a vi danas, gde vam je mladost…tako su počinjale mnoge priče koje sam čuo od svog sada već pokojnog dede i svaki put sam sebi obećavao – i to ne samo zato što mi je iste priče ponavljao minimum pet puta – da nikada neću postati takav i pričati “U moje vreme, bilo je to ovako”.
I to ne samo zato što ta izjava danas pomalo podseća na ime knjige Mire Marković. Nisam želeo da upadnem u zamku da izgledam kao džangrizavi matori roker koji je ostao zaglavljen u vremenu i sada sve vreme priča kako je sve već odsvirano i kako više nema dobre muzike.
E, pa, vreme je da, u maniru kakvog iskusnog političara (šic!), pogazim to svoje obećanje sebi i kažem – u moje vreme, studenti nisu bili baš toliko pasivni kao danas, malo više nego danas bili su skloni protestima i bunama na dahije svih vrsta. Dobro, kad kažem „malo“, stvarno mislim malo. Ipak su to već bile dvehiljadite, godine kada su one najveće frke već bile prošle i kada su svi, već malo „ispražnjeni“, želeli da predahnu i posvete se nekim stvarima kudikamo normalnijim od cepanja patika po ulicama i jurnjave sa policijom.
Danas, međutim, deluje da je sav taj buntovnički duh potpuno iščilio i nekako se sveo na tek pokoji protest za još jedan dodatni rok ili sprečavanje države da po ko zna koji put pogazi obećanje dato u vezi sa brojem poena potrebnih za prelazak u narednu godinu.
A nije da za iskazivanje nezadovoljstva nema razloga. Uzmimo za primer samo činjenicu da su akademsko zvanje i diploma predsednika Republike Srbije upitni i sumnjivi. Da je ozbiljna stručna javnost doktorate visokih finkcionera Siniše Malog, Nebojše Stefanovića i Aleksandra Šapića okarakterisala kao plagijate i to uz lepezu epiteta od “drsko” do “strašno”.
Nekada bi tako nešto bilo sasvim dovoljno da studenti ustanu i pobune se jer je upravo u njihovom najvećem interesu da zaštite ugled akademskog zvanja od ljudi koji žele prečicom, a zahvaljujući politici i pozicija koje su preko nje stekli, da dođu do nečega do čega nisu u stanju doći svojim radom, pameću i zalaganjem. I ne odnosi se to samo na pomenute funkcionere, već na sve ostale koji se ponašaju poput njih. Oni su samo flagrantan primer pošto su u pitanju nosioci javnih funkcija koji bi, po definiciji, trebalo da budu uzor svim ostalim građanima. Trebalo bi da budu najbolji među jednakima, a ne ljudi koji nisu u stanju ni doktorsku disertaciju da napišu bez “kraduckanja” (copyright by magistar Velimir Ilić).
Ipak, da letargija nije toliko uzela maha, donekle je pokazao i primer studenata u Studenjaku koji su izviždali starletu Tamaru Đurić, koja je tamo došla da snimi fingran prilog za nekakvu svoju emisiju. Njoj je valjda sve rijaliti, pa očekuje da se svi oko nje ponašaju kao statisti, ali ovde to baš i nije dobila. Skandalozno ponašanje uprave tog studentskog doma, koja je namenski poboljšala meni za taj dan, takođe nije prošlo bez kritike studenata, te je ovo guranje prsta u oko mladim ljudima, koji daju sve od sebe da na pošten i normalan način dođu do svog mesta pod Suncem, naišlo na koliko-toliko adekvatan odgovor.
Suština je da niko od gorepomenutih opskurnih likova nije bitan. Svi su oni samo deo jednog bizarnog rijalitija koji su sami kreirali i u koji pokušavaju da uvuku i nas ostale, ali im za sada ne polazi za rukom. I neće, sve dok ima ljudi sa duhom i integritetom koji su spremni da kažu “Ne, hvala, nemam običaj da se valjam u blatu”. Upravo je taj integritet ono što je bitno i što se mora negovati. Ukoliko njega nema, svako se može jednog jutra probuditi i shvatiti da je izgubio sopstveno mišljenje. I postao ponosni vlasnik lažne diplome ili doktorata.
Nenad Milosavljević
