Kao i Aristodem, na gozbu sam došao nepozvan. Mora biti da dobrima na gozbe dolaze dobri sami od sebe. Pošto je za stolom bilo i starijih i mudrijih ljudi od mene, dobro mi je poslužila mudrost da ne sedam sam na više mesto za stolom, jer bi me Agaton premestio na niže mesto i bio bih time postiđen. Zbog toga sam stajao po strani sa poslugom. Međutim, domaćin mi se obratio i ukazao mi je čast da budem sa zvanicama za stolom. Pažljivo sam slušao besede svakog od prisutnih. Na kraju, došao je red i na moj govor.
– Mislim da zadatak da govorimo o ljubavi nije dobro postavljen, jer filozofe
je stvar srca uvek manje zanimala nego stvar uma. Ljubav nije stvar pameti nego osećanja, tako da se o ljubavi ne moze ni govoriti pametno.
Zaista se slažem sa Fedrom da vojska sastavljena samo od onih koji se vole, makar vojska bila i malobrojna, pokorila bi ceo svet. Oni bi bili spremni život da daju jedni za druge, a teže bi podneli da ih voljena osoba vidi kako beže sa borbenog položaja, nego da ih u tome vide svi ostali. Međutim, nije svaka ljubav ista. Postoje ih dve: loša ljubav i dobra ljubav. Loš je onaj ljubavnik koji vise ljubi telo nego dusu, zato sto je on nepostojan, a lepota lako zamenljiva. Cim prestane žudnja za telom on odleti, osramotivši time i sebe i predmet njegove žudnje, kao i mnogo toga sto je pričao i obećao. Samo kod primitivnih ljudi postoji samo požuda. Naprotiv, ljubavnik koji ljubi telo i dušu kao celinu, prvenstveno plemenitost duše, ostaje posvećen za ceo život zbog toga što je vezan za nešto sto je postojano.
Odličnu ideju o upoznavanju ljudske prirode i njene sudbine pružio nam je Arstistofan, medjutim ta ideja izaziva određeni sukob u meni. Naime, beseda je o tome kako ljudska priroda isprva nije bila kakva je sada, nego je postojao muško-ženski (androgini) rod. Po liku i imenu je bio jedno, sastavljen od oba roda, ceo okrugao: leđa i strane su imale oblik kruga, imao je četiri ruke i noge, jednu glavu, lica dva na okruglom vratu koja su bila okrenuta suprotno jedno od drugoga. Bili su toliko strasni jačinom, snagom i mislima da su udarili i na bogove kako bi i samo bogovi postali. Bogovi su se savetovali kako da postupe. Nisu hteli da ih unište, posto su ih ljudi poštovali i prinosili im žrtve, niti da ih puste da se tako razuzdano ponašaju. Dogovorili su se da ih podele na dva dela, kao sto čovek i danas izgleda. Posto je ljudska priroda bila podeljena na dve polovine, svaka polovina je čeznula jedna za drugom. Od tih vremena je u ljude usađena ljubav jedno prema drugome, ona ih sastavlja u prvobitnu prirodu i teži da od dve polovine napravi jednu celinu.
Ako su dve polovine povezane nekom sudbinskom vezom kojom dolaze jedno do drugoga, to bi od onda bilo u sukobu sa čovekovom slobodnom voljom, a slobodna volja znači i odsustvo sudbine. Sudbinu su izmislili oni koji samo beže od svoje odgovornosti.
Primer za to su zaljubljeni koji se danas očajno vole, kao sto sutra mogu očajno da se omrznu. Isto tako se dešava da su u ljubavi dve razlicite prirode, toliko različite da se ne slažu ni po duševnim svojstvima ni po spoljašnosti, a opet mogu živeti sasvim dobro jedno sa drugim.
Samo inteligentan covek može biti istinski zaljubljen. Čovek bez ideja ne može, jer je ljubav najfinija mudrost i najfinija duševnost. O ljubavi se može pričati koliko nam volja. Dosad je o njoj bila rečena samo jedna neosporna istina, a to je da je ljubav samo jedna velika tajna.
Branislav Milanović
