Znate li onu situaciju kada nešto ili nekoga gledate na televiziji i mislite kako je to osoba koju nikada nećete sresti ili mesto na koje nikada nećete otići, a onda vam se baš to dogodi? Ono što je bilo do juče nestvarno, danas je postalo stvarnost. Sve se to prenelo u vaš život i dešava se upravo vama. Sjajan osećaj, zar ne? To se i meni dogodilo. Upoznala sam Nika Vujičića, čoveka koga sam mogla samo na televiziji da vidim i sa kojim sam jedino imala dodira preko njegovih knjiga. O njemu sam dosta čula prateći medije i slušajući o njegovom životu i radu. On je neko ko zaslužuje pažnju i divljenje. Bio je neko koga sam, prvi put kada sam za njega čula, poželela da upoznam i prisustvujem njegovom predavanju.

Ove godine, 17. aprila, ta želja mi se ostvarila. Nik je održao predavanje u sklopu svoje turneje o vršnjačkom nasilju i u Srbiji, u nekoliko gradova. Prisustvovala sam predavanju u Beogradu, koje je bilo zatvorenog tipa i kojem su prisustvovali, kako omladina, tako i stariji, a najveći broj prisutnih činile su osobe sa posebnim potrebama. Svi smo uzbudljivo čekali da Nik završi sa konferencijom i da nam se pridruži u sali. Nije baš neko koga možemo da vidimo svaki dan, i jedan je od manjeg broja ljudi od kojih možemo nešto naučiti, što nas čini još uzbudljivijim. Došao je, svi su ga pozdravili aplauzom, on nam se predstavio, rekao par stvari o sebi i počeo da nam priča o svom životnom iskustvu, sa kakvim je nedostatkom rođen i problemima koje je imao kao „neobično dete“. Uz njegove teške priče iz detinjstva, lepe i loše momente, bilo je mesta i za smeh. Čak nas je u nekim momentima i rasplakao. Inače, Nik je jako duhovita osoba i nijednog momenta nisam videla osećanje tuge kod njega, već samo optimizam i pozitivnu energiju.

Kroz sve što je prošao, a bilo je mnogo ružnih i nepravednih stvari, on je video izlaz i rešenje za uspeh. Govoreći, nekako nas je sve umirivao i davao nam lekcije. Prvo što je rekao bilo je: “Serbia, you are a family. Vi ste jedna porodica, a ne neprijatelji. Navijate za dva različita fudbalska kluba, ali niste neprijatelji.” On je doživeo nasilje jer je rođen „drugačiji.“ Ali to ga nije sprečilo da živi i da se bori i nije umanjilo njegovu vrednost kao čoveka. Kroz težak period je prošao kao dete rođeno bez ruku i nogu, a u školi su ga zbog toga nasilnici zadirkivali. Kaže da se i danas ponekad susretne sa nasilnicima, ali uspe da ih prevaziđe . Uspeo je da se izbori za svoje mesto u životu i svetu, da bude okružen ljudima koji ga vole, da bude srećan i osnuje porodicu. U školi niko nije želeo da se druži sa njim, i da mu bude prijatelj, ali Nik za to kaže da mu nije žao, da su ti ljudi izgubili dobro prijateljstvo tako što su ga odbacili. Bolelo ga je odbacivanje. Prolazile su mu razne misli kroz glavu, od pitanja „Da li ću ikada imati prijatelja?“. „Da li ću se ikada oženiti i zasnovati porodicu?“ do same pomisli da izvrši samoubistvo. I pokušao je, napunio je kadu vodom i zaronio kako bi se udavio, ali je onda pomislio kako će teško biti njegovim roditeljima i odustao, i nikada više nije poželeo da izvrši samoubistvo. I sada se malo zamislite, i opet je pomislio na druge i opet je pomislio na svoje voljene, nije mislio samo na sebe. Bilo mu je teško, sigurno da je teško živeti sa takvim nedostatkom i činjenicom da ste “drugačiji” i da ništa i niko ne može da učini da se to promeni, i opet imate vremena da mislite na druge i činite dobra dela zbog drugih i da se borite. On je jedino drugačiji u fizičkom smislu, sve ostalo ga ne odvaja od nas, čak je i vredniji.

Porodica mu je bila velika podrška i mnogo puta je to napomenuo. Prema njemu se nisu nikada ponašali kao prema “drugačijem” detetu, zbog toga što je rođen bez ruku i nogu. Uvek su se ponašali kao da ima sve delove tela. Mislio je da su njegovi roditelji okrutni, jer on obavlja kućne poslove kao i njegovi brat i sestra, a onda je shvatio da to što nema ruke i noge nije izgovor niti prepreka da živi i radi kao i ljudi koji imaju sve delove tela. Sva pitanja koja su ga mučila, kao i stvari koje je mislio da mu se nikada neće dogoditi u životu, dogodile su se. Zasnovao je porodicu i ima dva sina. Kaže da se u svoju suprugu zaljubio na prvi pogled. Razmišljao je kako će je držati za ruku, ali onda je vremenom shvatio da uopšte nije važno kako će se držati za ruke, ako on drži njeno srce. Sjajno, zar ne? Sjajan čovek. Pronalazili su način kako će se držati za ruke, ali to nije važno. Postoje mnogo važnije stvari od toga ili seksa. Nik kaže „You don’t need a boyfriend, you need a man.“ Svi stalno kukamo i stalno nam nešto nedostaje. Nismo zadovoljni onim što imamo. Devojke kukaju kako nemaju momke, deca kukaju kako su im domaći zadaci teški, pa kukamo kako nas roditelji „stežu“, ne puštaju nas, pa želimo da se zaposlimo, da se venčamo misleći kako će naše nezadovoljstvo proći. „Vi mislite da hoće, ali neće. Devojke, nije vam potreban dečak, potreban vam je muškarac. Seks nije ljubav i nemojte da vas zavaraju. Mnogo je važnije da imate nekoga ko će vas voleti zbog onoga što jeste i kakve jeste. Ne morate da se šminkate da biste se dopale nekome, dovoljno je da budete ono što jeste. Mnogo je bitnije da kada birate sa kim ćete biti da razmisljate da li će ta osoba sutra, ako se vama nešto dogodi, brinuti o vašoj deci ili da li će ostati sa vama ako u saobraćajnoj nesreći izgubite nogu.“ „ Morate da budete zadovoljni onim što imate i da se uvek zapitate – Ko sam ja? Sanjajte veliko i verujte. Ako je mogao čovek bez ruku i nogu, možete i vi“. Nik je jako pametan čovek, jako dobar sagovornik i savetnik. I kada je crno i tmurno, kod Nika je opet sve u duhu veselja. Nijednog momenta nije posustao, bilo je i lepih i ružnih dana, imamo ih svi, zar ne, ali on se borio. Nije dozvolio da padne, da misli da ne vredi, već se borio za sebe, svoju porodicu i svoje mesto. Više puta je napomenuo da treba da shvatimo ko smo, i šta mi umemo, i da to iskoristimo, da je Bog veliki i da smo svi na ovom svetu sa nekom svrhom došli. Zato treba da se borimo i da ne odustajemo. „Dream big“,  govori nam Nik.

Moje iskustvo i prisustvo na ovom predavanju smatram kao jedno od uspeha, kao i to što sam upoznala ovog čoveka. Time ću se ponositi, jer nemam priliku svaki dan da upoznam tako pametnog čoveka i čujem poučan motivacioni govor. Volela bih kada bi bilo više ovakvih ljudi poput Nika i kada bismo imali predavače kao što je on. Ovo predavanje je potvrdilo moje mišljenje o njemu, i još više ga podiglo u mojim očima. Sigurna sam, ne samo u mojim, nego i kod svih ljudi koji su prisustvovali ovom predavanju, kao i svuda u svetu. Dao nam je jednu veliku lekciju u životu i razlog za borbu. Pokazao je kako nemamo prava da se žalimo, i budemo nezadovoljni, jer na svetu postoji ljudi koji imaju mnogo manje nego mi, pa mogu, žele i bore se. Nik, hvala ti!

Biljana Aleksić