Sedim i pokušavam da smislim kako da uklopim ono što hoću da kažem u ovih par hiljada karaktera i nikako mi ne ide. Dragoceni prostor kradem samom sebi i ovim bespotrebnim opisom mog kreativnog procesa. Ali, jedino tako mogu da započnem priču o filmu.

Šta je film? Kako, gde i zašto je stvoren? Da li film zasluženo nosi „teret“ umetnosti ili ipak predstavlja „umetnost“ za široke narodne mase i za konzumenta jeftinu, a za proizvođača skupu zabavu? Gde je film u odnosu na književnost, slikarstvo, muziku, čak i fotografiju?

Kroz narednih par tekstova ću se truditi da obuhvatim što više mogu, a tiče se istorije filma, filma kao umetnosti, filma kao zabave, nastanka filma i potrebe čovečanstva za takvim iskazom.

Moja priča će biti verovatno vremenski nelinearna, ali, nije li tako zanimljivije? Za početak, pokušaću da razjasnim ZBOG ČEGA film definitivno jeste umetnost, i zbog čega je kao takav ravnopravan sa ostalim umetnostima.

Čovek je biće sklono grupisanju, klasifikaciji i podelama svega živog i neživog na posebne entitete. S toga, mirne duše možemo zaključiti da se to odnosi i na umetnost. Umetnost je stara koliko i čovečanstvo. Napredak tehnike i razvitak ljudskog roda je nužno vodio i do razvitka umetnosti. Za tih par desetina hiljada godina tokom kojih je čovek evoluirao od bića sposobnog da koristi primitivno oruđe do bića sposobnog da ode do obližnjeg marketa po toalet papir i žvake, i bića koje se iz tog istog marketa vrati pijano bez stvari po koje je pošlo, evoluirala je i umetnost. Od primitivnog udaranja močugom u kamen do filma. 

Listu „lepih umetnosti“ danas čine:

1. Arhitektura
   2. Ples
   3. Vajarstvo
   4. Muzika
   5. Slikarstvo
   6. Književnost
   7. Film
   8. Fotografija
   9. Strip

Šund ili ne?

Hajde da zastanemo na sekund i povučemo crtu između šeste i sedme umetnosti i prodiskutujemo o onome što se nalazi iznad i ispod iste.

Prvih šest umetnosti su preuzete još iz doba Stare Grčke i i dan danas veliki broj ljudi tih prvih šest klasa smatra jedinim pravim umetnostima (nikada većina nije bila u potpunosti spremna na promene, i na novine je gledala sa prezirom). Takođe, lagao bih kada bih rekao da prisustvo ogromnog broja besmislenih blokbastera ne doprinosi lošoj reputaciji filma.

Ali, ako na trenutak uključimo ono što nas razdvaja od šimpanze, shvatićemo da od kad postoji umetnost, postoji i šund koji se prodaje kao umetnost. Da li postojanje loših filmova negira postojanje dobrih? Da li postojanje modnih blogerki koje pišu knjige govori išta o postojanju Hesea i Dostojevskog? Da li lavovi ispred kapije govore o nepostojanju Mikelanđelove Pijete? Ne, i zbog toga je apsurdno govoriti da film nije umetnost zbog toga što je neko napravio „Piranakondu“.

Zašto je film umetnost?

Zato što se nalazi na preseku muzike, književnosti, fotografije, često i arhitetkure, slikarstva. Zato što kvalitetan film sadrži makar mali, ali značajan deo mnogih drugih umetnosti i zato što pravi „umetnički“ film može biti ekspresivan poput poezije ili inteligentan poput velikih filozofskih dela, i zbog toga što se služi drugim umetnostima u približavanju ideje gledaocu, konzumentu. Zašto onda ljudi imaju problem sa filmom?

Film je star tek nešto više od jednog veka i kao takav je relativno mlada umetnost, a ako se setimo da se klasicima književnosti smatra malo šta mlađe od sedamdeset-osamdeset godina, vrhunskim muzičkim ostvarenjima se ne smatra gotovo ništa što nisu klasika i džez  (koji je u svoje vreme smatran šundom) shvatićemo da je masa prilično inertna i zatvorena za novine. Naravno, to ne znači da je masa u pravu. Kao i sve ostalo, i umetnost su menjali pojedinci, a ne rulja.

Kada se na to doda i broj filmova koji se godišnje snimi, i njegova pristupačnost širokim narodnim masama, jasno je da je jako teško povući jasnu liniju između šunda i kvalitetnog umetničkog dela, pogotovo u današnjem svetu.

Film je na listu lepih umetnosti dodao Rikoto Kanudo, teoretičar filma 1911. godine. I do dana današnjeg filmska industrija napreduje u tehničkom smislu i pruža sve veće mogućnosti stvaraocu. Ali, to je već priča za neki naredni tekst. U sledećem tekstu ću pisati o samom nastanku filma, počecima filmske umetnosti, a nakon toga ću se osvrnuti na neke ključne momente i prekretnice u filmskoj umetnosti, kao i naslove koji su uticali na te promene. Nakon svega toga, osvrnuću se na određene filmove koje smatram da svako mora pogledati.

Do sledećeg viđenja,
Nikola Remenski

Fotografije: Nikola Remenski