Kao sedmogodišnjak je dobio nadimak Kiki po istoimenim bombonama, a taj nadimak ne prestaje da ga prati u 35-godišnjoj karijeri. Zoran nam je otkrio iskustva sa mnogobrojnih putovanja, omiljene pesme u karijeri, iskustvo kao sudija takmičenja, ali i kako je upoznao svetski poznate ličnosti.
YN: Nakon četiri godine diskografske pauze izašao je album ,, Širom zatvorenih očiju” , koji je u vašem prepoznatljivom pop-rok stilu. U kojoj meri je bitno ostati svoj u svetu dinamičnih promena?
— U svim vremenima je bitno ostati svoj. Mator sam i proživeo sam sva ta vremena koja su uglavnom bila loša – od komunizma, socijalizma, post-titovskog vremena, lažne demokratije, revolucije i rata. Ono što bih poručio mladoj generaciji, čije vreme tek dolazi, je da se po svaku cenu drže tih nekih stvari koje su naučili u životu, školi i u druženju. Ja sam sve te vrednosti poređao i nisam ih kasnije menjao po svaku cenu. Svaki čovek dođe u iskušenje, dobija razne ponude koje ga teraju da promeni svoj stav. Đavo u nama je uvek sveprisutan i tera te da budeš drugačiji nego što jesi, a ja uvek gledam da se vratim nekim malim iskrenostima koje čine da život bude svsishodan. Glupo je da u ovim godinama pratim ono što tržište nameće. Kada bih to uradio, već bih snimio duet sa Acom Lukasom i to bi možda za mene bilo jako korisno. Vrlo lako umem da napravim takvu muziku, to sam radio u Grčkoj relativno lako i uspešno, te znam šta je ono što publika lako shvata. S druge strane, veran sam tome kako sam počeo da se bavim muzikom, što opet ne znači da mi ta nova muzika ne prija. Nikad nisam osuđivao drugare koji su ranije svirali hard – core, a kasnije završili u narodnoj muzici.
YN: Svi vaši spotovi su nenametljivi i jednostavni. Mislite li da je publika na neki način bila iznenađena nakon izbacivanja spota za pesmu ,,Gužva mi u stanu?” u disko stilu?
— Sasvim sigurno da jeste, jer nije od nas očekivala ni takvu pesmu. Hteli smo da napravimo blesavu žurkicu, a meni je bilo najbitnije da imamo disko kuglu i šarena svetlucava odela. Onda nam se tu kao drugar pojavio Dejvid Džejms, koji je stigao pravo na spot, preživeo noć sa nama i sutradan se vratio u London. Lepo je upoznati ljude koji se bave drugim poslom, a tako lako uđu u nešto što je njima sasvim strano. Čini mi se da publika još uvek traži neku nit između Pilota i tog šarenila. Ovaj put imamo nešto malo drugačije i meni je to dobro, a lako ćemo se opet vratiti na te prepoznatljive pesme, kojih ima i na novom albumu.
YN: Sa novog albuma se izdvojila pesma ,,Manje više” sa mladom pevačicom Sarom Jovanović. Kako je došlo do saradnje ?
— Sara mi je oduvek bila zanimljiva kao pojava. Video sam da jako voli vizuelno, ali i da joj leži rokenrol. Ona i Nevena (Božović) su uspele da se izbore za sebe i to je za svaku pohvalu. Istu pesmu smo snimili sa grupom Luminize tj. sa Hrvaticama iz Holandije koje pevaju na engleskom. Verzija sa njima je lepa i drugačija, ali bilo mi je bitno da sa nekim drugim napravim svoju verziju. Sara je bila logično rešenje i prihvatila je ponudu oberučke. Očekujemo je na našim koncertima, a u planu je da snimimo spot za tu pesmu.
YN: Nastupate na mnogim manifestacijama. Kojim se unapred posebno radujete?
— Moram priznati da mi je Beer Fest nekako najbolji. Od 2009. do danas smo svirali pet puta i stvarno uživam u tome. Ta manifestacija je odlično tehnički urađena, publika je blesava i zaista je super atmosfera. Avgust mi uvek vrati veru da rokenrol nije mrtav i da je na nama odgovornost da pravimo pesme da bi on mogao da živi. Pritom misle na sve bendove koji su aktivni. Ima još divnih događaja preko leta i puno lepih otvorenih festivala, ali nijedan nije ni približno kao Beer Fest. Prošle godine smo svirali poslednje veče, a jedino tada nije padala kiša ! (smeh)
YN: Koje pesme vam bude najdublje emocije dok ih izvodite?
— Posebno mi je draga ,, Rekla je da u mojoj glavi čuje gitare i bubnjeve”, iako kod publike nije toliko bitna. Volim ,,Leto”, volim ,,Zaboravljene”. Predosećali smo da se će desiti značajna promena u žiovotima svih, pa je tako,,Zaboravljeni” nastala. Najpre je privaćena kod nas, ali je super bitna u Sarajevu, Zagrebu i ostalim gradovima bivše SFRJ. Sve generacije su na svojoj koži osetile kako je to kad nekog hoćeš da vidiš, a više ne možeš. ,,Svet je lep kada sanjamo” mi je uvek draga, zato što izaziva istu reakciju gde god je pevao.
— Ako te publika ne voli i ne prihvata, možeš da radiš šta god hoćeš, ali nećeš preživeti. Čak nije toliko ni bitno da se ljudima dopadne to što pravim, već da vide da živim za te pesme. Muzika je sastavni deo mog života plus mi donosi prijateljstva i sve životne radosti.Sreća je što se to ljudima dopada. Još uvek se ,,ložim” da snimim album i odem na koncert. Pošto je izašao album, jedva čekam da sviram, a posle jedva čekam da snimam.(smeh)
YN: Živeli ste i radili u Grčkoj. Koje su razlike između naših i grčih izvođača?
— Ukoliko u Srbiji želiš da budeš dugotrajan, ne radiš klubove već velike koncerte.U Grčkoj je upravo suprotno – ne rade velike koncerte, već puno svakodnevnih malih koncerata po klubovima.Tri velike zvezde se spoje i 6-7 meseci nastupaju u jednom mestu. Mi smo bliži anglosaksonskom načinju poimanja celog posla, a kod njih se velike zvezde ponašaju poput muzikanata. Oni tako svako veče sviraju, pa ja bih crk’o kada bih svako veče svirao. 1997-98. sam šest meseci proveo u Atini svirajući sa sva tri pevača, u klubu koji se zove ,,Do zore ” pred oko 1000 ljudi, i tako sedam dana u nedelji. Oni obožavaju muziku, pevače i vole da pevač bude mnogo bogat, dok je kod nas to malo drugačije. Čini mi se da ljudi jedva čekaju da pevač ,,pukne ” na kocki, bude alkoholičar, izgubi lovu, pa da ih žale kada propadnu. U Srbiji većina muzičara i glumaca živi dosta skromno. To su fini ljudi koji se, kao i svi ostali, bore za život. Ljudi uglavnom gledaju te neke sjajne trenutke .Upoznao sam dosta ljudi koje sam jako cenio, a dešavalo se da nisu imali za sopstvenu sahranu. Niko se ovde u muzici nije obogatio previše, te nema nas puno koji možemo od toga da živimo.
YN: Određen period života ste živeli u Kejptaunu u Južnoj Africi, što malo ljudi zna. Šta je na vas ostavilo najveći utisak?
— Kada sam prvi put sleteo u Kejpatun, video sam jedno ogromno prostranstvo i čudno podneblje – ta arhitektura je drugačija od svega što smo do sada videli, jer je istovremeno i evropska i afrička. Jako sam zavoleo te ljude i njihov mentalitet. Baš sam se preselio u momentu kada je Mendela prvi put išao na izbore i svojom veličinom i karakterom je učinio je da se belci osećaju dobrodošlim u zemlji gde crnci čine većinu. Pleme Zulu sa severa je ratoborno i ponosito i stotinama godina se suprostavljalo Englezima i Burima, jer su doživljavali kao nepravdu to što su rođenjem postajali robovi. Sve generacije su odgajane kao robovi, ali oni ne priznaju to. Imao sam prilike da se družim sa njima – da ih imam u kući i kao poslugu i kao prijatelje. Uvek sam ih tretirao kao ravne sebi i doživeo sam da me private.Stalno bih im govorio da sam poput belog crnca, jer isto razmišljam kao oni. Moj prijatelj Trevor je kasnije postao gradonačelnik Kejptauna, a njegova majka je kod nas kuvala i čuvala decu.Tu su bile dve porodice spojene u jednoj kući.Nikada nije htela da sedne za nama za isti sto, jer je tako vaspitana. Uspeo sam da srušim taj zid, pa nas je onda ona odvela u svoju kuću u mesto Guguleto blizu Kejptauna, koje je neverovatno čisto i uredno. Tamo su ljudi privrženi jedni drugima, pa kada je neko bolestan, drugi idu na posao umesto njega. To je jedan veliki živi organizam koji štiti jedni druge.
BONUS: O prijateljstvu sa Džonijem Depom
Imao je premijeru filma u Madridu, gde se kao autor filma pojavio Goran Bregović. Došli su Džoni Dep, Fej Danavej i ostali. Kasnije smo napravili neopisivo dobru žurku u stanu – Nede Karajlić, Zdravko Čolić i ja, a Džoni sedi pored mene. Čovek zna da svira gitaru, pa sam mu dao svoju. Svirao je sa mnom, Milanom Mladenovićem i Nešom Galijom na nekom koncertu za ljudska prava. Sedam dana kasnije je svirao sa Partibrejkersima. Džoni mi je dao broj telefona i našli smo se u restoranu. Kada smo došli do našeg stola, neka dva tipa i dve ribe su i dalje večerali. I kako su ustali, mi krenuli da sednemo i oni nama: ,,Ne!“. Onda je konobar došao i rekao da imamo rezervaciju, međutim, počeli su da se biju sa njim. Večera nam je prošla skroz bezveze. Zatim smo otišli na otvaranje nekog mesta za gejeve, pošto je njegova drugarica bila vlasnik. Onda smo se u pet ujutru našli sa Marinom Perazić, njenom drugaricom iz Dubrovnika pa smo svi zajedno otišli u klub ,,Bruklin“, gde se pušta najbolja rege muzika. Čujem da čovek na vratima kaže: ,,Vidi, belci“. To veće se nisam baš naprijatnije proveo.
YN: U kojoj meri takmičenja poput X faktora pružaju pomoć neafirmisanim izvođačima, pošto je evidentno da da većini ne vidimo ni traga ni glasa nakon završetka istih?
— Sve je do samih takmičara. Upravo su Nevena i Sara uspele da pobede sve te prepreke koje stoje na putu mladom čoveku. Imao sam priliku da vidim koliko se Daniel Kajmakoski bori i dalje, bez obzira na pobedu u X faktoru. Bilo je tu zaista silnih talentovanih ljudi, međutim, jednostavno su nestali. Izgube volju na prvoj prepreci, a na drugoj i trećoj se sapletu. Oni vide da postoji kvalitet i nekvalitet u muzici i oba donose uspeh. Pa ti se sad opredeli za lakši ili teži put. Ja sam kao nosorog na početku gurao svoju karijeru. Lako mi je da u Srbiji napravim pesmu kao Dino Merlin, pa da punim Arenu itd.Idem tim težim putem – da tu muziku koju imam u glavi plasiram ljudima i da im se dopadne. Nije mi problem ni da se ,,olupam” u zemlju niti da ,,poletim” u visine.
YN: Kada je evidentno da takmičar nema talenta, da li je bolje postaviti se kao blag ili kao strog sudija?
—Niko nije kriv za to što ima ili nema talenat. Hrabro je pojaviti se pred neka četiri čoveka koja te gledaju kao da si pao sa Mar sa. To sad ljudi osuđuju i kažu :,,Ma ko ga šiša, nije talentovan i reci mu to”. Život će mu najbolje reći da li je talentovan, nisam ja tu. Moj stav je takav da ne moram svakom da kažem da nije talentovan, već da ga ohrabrim u svom ludilu pa mu kažem sledeće:,,Napravi svoju pesmu i muziku. Ne moraš da budeš savršen pevač ako imaš dobre reči i dobru pesmu. Možda ćeš biti veliki muzičar jednog dana, ko to zna”. Publika je ta na kraju koja će nešto kupiti ili ne. Neko savšeno peva, a ipak antipatičan je ljudima.
YN: ,,Svet je lep kada sanjamo” je naziv jedne od najpoznatijih pesama. U kojoj meri je poželjno sanjati, a kada se treba probuditi i živeti u stvarnosti ?
— Vi ste studenti i volite muziku, a to što studirate je realnost. Zamislite da se posvetite samo fakultetu – tada je svet dosadan, siv. Šta biste radili da nemate te note u glavi? Upravo te note su san. Ono što nas izdvaja od ostalih živih organizama je to što možemo da stvaramo muziku. Ptica peva, ali ona ne zna šta radi, dok čovek to radi ciljano. Snovi su neophodni da bi mogli da živimo, a to je upravo ono što me uvek vraća na muziku. Kada god sam bio razočaran, a bio sam 100 puta, vratim se muzici nakon par godina, nakon razmišljanja da istu više niko neće da sluša.
YN: U kojoj situaciji ste poželeli da ,,poletite“ od sreće?
— Kada sam bio mlađi i kada je Zvezda postala pobednik stare Jugoslavije.
Razgovarala Marija Tomić