Previše je motivacionih postera, govora, citata na internetu danas. Kad uključiš fejbuk zapljusne te gomila. Današnjim ljudima nikad nisu bila usta punija motivacije, a da uopšte nisu zaista motivisani da delaju.
Svi pričaju o motivaciji. Samo uspeh,uspeh, uspeh… Stalno ta reč. Dugo sam sledio sledeći obrazac razmišljanja. Uspeh je vrednost. Ljudi se dele na uspešne i neuspešne. Pošto se uspeh meri novcem to znači da oni koji ga nemaju nisu uspešni, a samim tim ni vredni. Nisu vredni kao ljudi. Kad su mi drugi ukazali na to, zgrozio sam se. Sećam se mog profesora fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi koga su volele kolege, đaci i roditelji. Bio je izuzetan pedagog. Nikad nije imao para, kao ni svi nastavnici. Za mene, on je uspešan iako nema para. Tu sam sagledao besmisao svog ovakvog mišljenja.
Sa svih strana se čuje: “Uradi ovako, uradi onako…”. Samo me zatrpavaju i osećam se zbunjeno i preplavljen sam informacijama. Nisu mi od koristi, ali su tu. Umesto da fejsbuk filtrira šta meni treba, on me zatrpava. Dok dođeš do par važnih stvari moraš da prođeš gomilu gluposti, a to iziskuje vreme. I to baš danas kad vremena najmanje ima. Svi nešto savetuju, onda moji prijatelji dele te savete, pa onda to gledam još deset puta.
Spoljašnjom motivacijom čovek želi da premesti svoje probleme u spoljašnji svet. Očekuje od stručnjaka, čija predavanja posećuje, da čuje rešenje za svoj problem. On odlazi na slična predavanja iznova i iznova ali stalno doživljava razočarenja. Njegova očekivanja su previsoka. On želi instant rešenje. Želi da prebaci odgovornost sa sebe na sav svet. Kaže: “Moj problem nije u meni. On je spolja. Pošto je spolja, tuđa je odgovornost i zato neko tamo treba da ga reši”.
Čovek može da gleda i sluša motivacione govore svaki dan i da opet ništa ne napravi od svog života. Takođe, druga osoba može da nikad ne vidi ništa slično, a da postane neverovatno uspešna. To pokazuje da oni koji hoće – uradiće, a ostali će samo pričati o tome. To nema nikakve veze sa motivacionim govornicima i piscima.
Problem je što čovekova spoljašnja motivacija kroz knjige, slike, filmove, besede veoma kratko traje. Ne zakači se ona za njega iznutra ako to iznutra nije spremno za to. Džaba što te svaki dan zapljuskuju kad u tebi mora da se primi to seme. Da bi iz semena iznikla biljka treba da postoji pogodno tle. Može li seme na kamenu da raste?
Motivacioni govornici dobro govore. Sve što oni govore je tačno. Mi ljudi slušamo, a ne primenjujemo. Ne primenjujemo zato što je teško. Teško je zato što mi treba da se menjamo. Ljudi ne vole da se menjaju.
U istoriji, ljudi uopšte nisu imali ni knjige, govore, slike koje bi ih motivisale. Ako su ih i sretali to je bilo retko. Neki su opet bili uspešni, a neki ne. Ograničavam se na uspeh u spoljašnjem materijalnom smislu. To znači da spoljašnja motivacija ne vredi mnogo. Ako i nema spoljašnje motivacije, ali postoji unutrašnja, opet se može uspeti.
Jedan od najboljih primera je Mihajlo Idvorski Pupin.
Otišao je kao čoban, govedar iz Banata i postao velikan u nauci, politici, dobročinstvu, zadužbinarstvu, mecenstvu, bogat, cenjen i poštovan čovek. Nije on gledao motivacione postere. Nije ih gledao, a nisu mu ni trebali. Imao je dobru osnovu, vaspitanje koje mu je majka usadila. Bio je jak i fizički i duhovno. Imao je karakter, ambiciju, visoke ideale, veru u sebe i nadu u Boga. Platio je cenu da bi dostigao sve nabrojane vrhove. Uvek postoji cena. Današnje motivacione priče dovode ljude u zabludu tako da oni pomisle da cene nema. Uvek ima cene. Nema nešto za ništa. Može se uspeh postići u svakom smislu reči a da ne kradeš i ne lažeš. Ja verujem da može. Pupin dokazuje ovu istinu svojim životom.
Verujem da kad bi testirali sve ljude koji su gledali postere i čitali blogove o motivaciji za uspeh sigurno bi se našao veoma mali broj onih koji su uspeli. Verovatno bi rekli da je spoljna motivacija malo uticala na njihov uspeh. To je moje mišljenje. Oni koji stvaraju nemaju kad da gledaju i slušaju takve stvari jer su prezauzeti svojim stvaranjem. Ostali koji bi želeli da stvaraju, ali iz raznoraznih razloga to ne rade, traže motivaciju spolja ne bi li se pokrenuli na delovanje. Misle da će ih Koeljova, Ronova ili ne znam čija misao podstaći na rad. Ne ide to tako, dragi prijatelji. Ide iznutra ka spolja a ne obrnuto. Ako nemaš to iznutra, što neki zovu strast, nema ništa od stvaranja. To što deliš tekstove i postere o uspehu ne čini te uspešnim. Možeš da se zavaravaš ali kad ostaneš sam znaćeš šta je istina. Ti ne živiš onaj sadržaj koji deliš.
Nisam protiv spoljašnje motivacije. Nekad takve stvari navedu čoveka na razmišljanje, daju mu neku ideju, dotaknu ga. To se dešava, ali ne često. Posebno ne osobama koje prate duže vreme ovu oblast. Sve priče, ideje se ponavljaju iznova i iznova. Ovakva današnja motivacija nije beskorisna. Naprotiv, veoma je korisna u slučaju da služi kao podrška drugoj, jačoj motivaciji. Samo kao podrška, ne kao osnova.
Marko Stefanović