Budim se sporo, kao da podsvesno dopuštam sebi da doputujem iz jednog svog sveta u drugi. Do mene dopire stidljivo sunce. Dobro je, još je rano. Tada shvatam šta me je probudilo. Jedan dubok, topao pogled me nestrpljivo zove. Vidim ga kako tiho čeka da mu dođem. Obožavam taj njegov predosećaj mog buđenja.
,,Gde siiiii, blentooo!”
Potpuno budna uzimam njegove meke, bele uši i igram se njima, dajući mu znak da može da luduje. Istina, njemu nikada nije bio potreban poseban znak. Skače od sreće, liže mi ruke, ali ostaje pored kreveta.
,,Ludo jedna, nikad ništa nisi hteo da slušaš, ali ovo si sam zaključio.”
Raduje se kao da zna da sam ga pohvalila. Čuj, zna. Naravno da zna. Psi su pametniji od nas. Oni prate samo našu energiju i uvek su u pravu. Drago mi je što sam to naučila od njega.
Lagano se protežem u krevetu i ustajem, na Džimijevu opštu radost. Sad već pokušava da mi skoči na glavu i ne obazire se na moje pokušaje da ga sklonim. Zna on da meni trebaju njegovi zagrljaju uvek.
Brzo se oblačim i odlazimo na jutarnje trčanje. Sećam se perioda kada se uporno bunio. Toliko je bio lenj da je pokušavao na sve načine da zaustavi tu torturu zvanu vežbanje. Međutim, popustio je pred mojim entuzijazmom i sad prati svaki moj korak. Uvek ga toliko umorim da bih mogla na miru da popijem ceđeni sok u svom omiljenom kafiću u kraju. Gledam ga kako leži i zadovoljno dahće. Konobarica mu donosi kolačić i kaže: ,,Sačuvala sam za tebe! Znala sam da ćete doći. Čoveče, kako je lep!” Smeška mi se dok mazi mog belog medu, koji vešto koristi pažnju koju dobija.
Vraćamo se u stan i odmah odlazim u kupatilo. Primetila sam da uvek usporim pokrete kada pripremam kupku. Svaka misao me priprema na opuštanje koje poklanjam sebi. Sav spoljašnji svet izlazi iz mene kada mi stopalo dodirne penu. Utišam tuđe glasove. Slušam samo svoje telo, svoju podsvest, svoje otkucaje srca. Moje srce mnogo voli da priča. Najsrećnija sam postala kada sam mu rekla: ,,Vodi me! Prepuštam se tebi. Sve što snažno osetiš postaće moje merilo stvarnosti.” Sada sam samo tu. Osećam miris kupke, miris svoje kože, miris života. Vidim svoj dah kako usporava. Odmaram celo svoje postojanje. Hoću samo da proživim ovaj trenutak života kao da se nikada neće ponoviti.
Tek kada osetim kako svaka ćelija mog tela slobodno diše, počinjem da lutam. Vidim svoje snove koji su tako blizu. Zamišljam svaki detalj jednog sna. Zamišljam mirise, ukuse, treptaje tela, ushićenje, mir, slobodu. Pozdravljam se sa svakom osobom koja mi je bitna i šaljem joj ljubav. Osećam da mogu još da dam i onda zamislim osobu koju najmanje želim da vidim kako se smeje. Smejem se i ja, jer znam da sada mogu sve. Mogu da prevaziđem sebe. Džimi laje baš u tom trenutku, kao da zna da misli privodim kraju.
Nedelja je i dajem sebi privilegiju da uradim sve što želim kao da je vreme stalo. Moj mališan trčkara oko mene, ali mi daje prostora koliko želim. Leži mi sa glavom u krilu dok čitam knjigu. Radoznalo čeka neki zalutali zalogaj dok kuvam ručak. Zavija uz moj glas kao da govori: ,,Vidi! I ja znam sve reči.” Svojevoljno odlazi na drugi kraj sobe kada počinjem da pišem. Zna da je to vreme važno za mene, zna da mi znači svaki minut. Uvek dobija nagradu za svoje strpljenje neumornim igranjem u parku. Moja nagrada je njegova sreća.
Obožavam leto. Obožavam jestiv miris vetra u kasnim satima dana. Oblačim najlepšu haljinu, jer nema posebnog dana. Svaki trenutak je jedinstven i neponovljiv. Izlazim ispred zgrade u tačno dogovoreno vreme. Da, čak sam naučila i da ne kasnim! Rekla sam mu da je danas moj dan i odmah je znao o čemu se radi. Volim ga zato što zna koliko cenim vreme provedeno sa sobom. Volim ga zato što se upravo sada smeje dok me gleda kako prilazim. Čini mi se da se svaki put raduje sve više kada me ugleda. ,,Oči su mu sada sigurno zelene! Uvek su zelene kada je srećan.” Nisam još prišla dovoljno blizu, ali već znam i da su se pojavile one zlatne tačkice oko zenica. Zagrljaj kojim sam dočekana može da obuhvati ceo svet. I, ja znam, on će reći: ,,Ti si moj ceo svet!”
*** Koji ste san vi danas proživeli?
Dajana Mitrović