Nećete verovati gde sam juče bila. Sigurna sam da vaša noga tamo još uvek nije kročila, ali nisam sigurna da neće.
Elem, reč je o prodavnici prijatelja. Znate, pošto sam u poslednje vreme u deficitu prijateljstava i nisu mi svi prijatelji na broju, ja odlučim da odem u prodavnicu i vidim šta imaju u ponudi.
Uđem ja tamo, ono zvonce iznad vrata zazvrnda i obavesti prodavca da je novo lice u prostoriji. Pazite sad ovo, prodavac je pas! Daaa, pravi pravcati pas, na dve noge i u crnom fraku! Ni ja nisam verovala, ali kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj, pa je onda on, valjda, najkvalifikovaniji za taj posao.
Objasnim ja prodavcu situaciju i on me provede kroz prodavnicu. U levom delu su ženski, a u desnom muški prijatelji. Raspoređeni su po cenama od najniže do najviše police. Bilo je tu braonokosih, plavookih, tamnoputih, nasmejanih, mrgudnih, ma raznoraznih. Teško mi je bilo da se odlučim, ali izabrala sam samo jednu žensku prijateljicu, sta ćete, ograničen budzet. Prodavac mi objasni da mogu da je podesim onako kako meni odgovara. Zahvalila sam mu i uzela svoju prijateljicu pod ruku.
Došle smo do parka i sele tako nas dve. Na putu do razmišljala sam o njenim osobinama i sve sam smislila. Moja nova drugarica neće kucati poruke dok ja pričam, neće zaboraviti da me pozove kada kaže da će to učiniti, smejaće se neizmerno mnogo, znaće da uživa u životu, imaće dugoročno pamćenje, pa me neće nikad zaboraviti, jednostavno će znati kada sam loše i potrudiće se da mi se nađe. Da, ona će biti avanturista, veselog duha. Znaće ona i da popije, ih. Voleće belu boju i ceniće prave vrednosti, a prave su one koje ja kažem da su. Njeni problemi neće biti veći od mojih, biće isti i zajednički ćemo se nositi sa njima.
Tako sam ja namestila sve to, trajala je moja najbolja drugarica neko vreme i jednog dana se pokvarila. Nije više bila onakva kakva sam htela da bude. Ljutito sam je zgrabila za ruku sa namerom da opsujem onog psa i da je vratim.
Čim sam stigla, pas se nasmejao i rekao: “Mislio sam da ćeš shvatiti sama. Nina, prijatelji nisu tu da ispunjavaju tvoje zahteve. Nisu tu ni tvoja očekivanja da ispune, jer ni ti nisi tu da budeš onakva kakvom oni žele da te naprave. Tvoja najbolja drugarica nije u kvaru, nego jednostavno nije više ono što je nekad bila. Dešava se, ljudi se menjaju, ti se menjaš. Nešto što je bilo, sad nije. Ljudi ste, čudni ste, ponekad opterećeni sami sobom i svojim životom da ne primećujete druge, tuđe priče. Baš ste naopaki. Hvala bogu što sam pas.”
Tako meni objasni jedan pekinezer kako stvari stoje. Jedino što mi preostaje je da se nadam da ću u sledećem životu biti pas, ali ne pekinezer.
Nina Dekić
