Zapitaj se, zaroni u dubinu svoje duše, i zamisli svog princa na belom konju. Zamisli svaku senku njegovog lica. Pogledaj u dubinu njegovih očiju. Posmatraj njegove ruke. Oseti taj dodir. Oseti dodir koji ti budi kožu. Divi se njegovim osobinama. Divi se načinu na koji gleda tebe, na koji gleda svet, na koji živi život. Da li veruješ da on postoji? Takav, baš takav kakvim si ga zamislila. Ja znam da postoji. Samo moraš da napišeš svoju bajku.
Dan kada ulazimo u ,,realnost“ je dan kada prestanemo da verujemo u bajke. To je tako pogrešno. A seti se sebe kada si bila devojčica. Imala si samo iskrene osmehe. Mnogo si više verovala i mnogo si više znala. Tako je. Tada si više znala nego sad. Znala si sa kime želiš da se igraš, jer si mogla da osetiš ko je dobar. Mogla si da osetiš ko će ti biti prijatelj. To znanje je najvažnije – znanje o svojim osećanjima. Ali ušla si u ,,realnost“ i sada ti je glava puna i korisnih i budalastih informacija. Od njih ne čuješ svoje srce. Seti se koliko puta si prosudila ,,racionalno“. Šta je racionalno ako ne: ,,Radim protiv svojih osećanja da bih zadovoljila druge.“ Znaš li šta bi uradila kao mala? Vrisnula bi. Rasplakala se. Otišla. Tamo ti nije lepo, to ne želiš da radiš i mala ti bi samo otišla. Sada kada tvrdiš da si iskusnija, sada najviše povređuješ sebe.
Ne možeš da imaš ljubav ako ne veruješ u nju. Ne možeš da imaš princa na belom konju ako ne veruješ da postoji. Pa šta ako kažu da si luda! Pa šta ako kažu da je optimizam ludilo! Da li želiš da oni žive tvoj život? Ja sigurno ne. Ja bih se smejala da pomisle da sam još luđa. Ja bih raširila ruke ka suncu, ka onome najdaljem, ka onome najidealnijem, ka onome najnerealnijem. Ja bih živela. I živim. Niko ne može da me ubedi da budem ,,realna“ kad ja znam da se svakog jutra budim srećna. To je jedino što mi je potrebno. Da budem srećna. Da ležim sa njim satima na klupi na Savskom keju. Da šetamo i kada je vetar toliko jak da nosi moj crveni kišobran. I nema toga ko će mi reći da nisam realna kada je sreća moja realnost.
Seti se opet tog svog princa. I nemoj da ga želiš da bi te usrećio. Nemoj da ga želiš da bi se osećala sigurno. Nemoj da ga želiš da bi rekla da imaš nekoga pored sebe. Reci da želiš da voliš. Želiš da voliš toliko da satima gledaš kako suze radosnice padaju niz tvoje lice. Želiš da voliš tako da on bude srećan. Želiš da voliš svoju slobodu u njegovom naručju.
Niko ne može da me ubedi da princ ne postoji kada ja već živim svoju bajku. Niko ne može da me ubedi da su muškarci loši, kada ja znam da su savršena bića. A savršeni su samo onda kada znaš da voliš sebe, pre nego što tražiš od njega isto to.
Dajana Mitrović
