Mladi i šarmantni glumac, poznat srpskoj publici po rolama u filmovima i serijama poput “Montevideo, bog te video”, “Šešir profesora Koste Vujića”, “Vojna akademija”, Aleksandar Radojičić u razgovoru sa nama, između ostalog, otkriva kako je zavoleo glumu, kakvu ulogu priželjkuje u budućnosti, svoje mišljenje o današnjici i vremenu iz epohe i još mnogo toga.

YN: Odakle potiče ljubav prema glumi?

—Proizilazi iz ljubavi prema igri i sveta maštanja u kom svako od nas uživa. Kao mali sam išao u razna studija glume, voleo sam da se igram i da maštam i evo to sada mogu da radim i sa dvadesetdevet godina. Bože zdravlja, nadam se da ću moći i sa četrdeset i pedeset i već koliko. To je ljubav prema igri, uživanju u tome da isprobavaš nove stvari, nova iskustva, da možeš da budeš i neko drugi, da se baviš čime god poželiš, a to je sve moguće u glumi.

YN: Koja uloga Vam je najdraža, a koja najznačajnija u dosadašnjoj karijeri?

— Najdraža mi je uloga u predstavi “Mala sirena”, gde igram Princa. To mi je prva uloga u pozorištu od kad sam upisao fakultet i kroz tu ulogu sam i uspeo da uđem u svet pozorišta Boško Buha čiji sam član od marta 2009. godine. Moram da priznam da mi je to ujedno i omiljena. Najznačajnija do sada je verovatno uloga u filmu “Montevideo”, jer sam uz tu rolu nekako postao prepoznatljiv i da tako kažem, otvorila mi je najviše vrata.

YN: Da li više volite da radite pred publikom ili pred kamerom?

— Oboje, volim i pozorište i film. Mislim da je draž pozorišta ta što u tom trenutku dobijete povratnu informaciju o svom radu. U suštini, sve je rad za publiku, ali eto to je jedina prednost pozorišta. Kod filma, sa druge strane, možete da radite i po par meseci, a da do kraja ne znate šta ste uradili dok ne pogledate premijeru filma zajedno sa publikom.

YN: Kakvu ulogu priželjkujete?

— Do sada nisam priželjkivao ni jednu ulogu, još sam na početku karijere. Poenta kod uloga je da predstavljaju neki izazov, da tražite još više od sebe, da radite na sebi i na toj ulozi. Voleo bih što više različitih uloga. Ako pričamo o pozorištu, ne bih mogao da izdvojim ni jedan konkretan lik, a za film prosto ne znam kakve sve uloge mogu da postoje. Voleo bih da se oprobam u ulozi malo negativnijeg lika. Možda za početak da uloga ne bude iz epohe, ili da bude sa drugačijim karakternim osobinama, uloga koja se razlikuje od dosadašnjih koje sam igrao i da se razlikuje od mene.

YN: Da li ste se sa nekom ulogom poistovetili do te mere da Vam je promenila pogled na život?

— Svaka uloga menja glumca na neki način, i uopšte rad na nekoj ulozi. Vremenom se glumac, kao i svaki čovek, menja kroz svako novo iskustvo. Ukoliko nije ništa novo naučio radeći na nekoj ulozi, znači da se nije dovoljno posvetio njoj. Igrajući epohu naučio sam dosta dobrih stvari. Prosto i kada igrate u pozorištu za decu naučite i kako da radite sa njima. Svaka uloga mora na neki način da vas dodirne, poenta pozorišta je da menja stvari i da natera publiku na razmišljanje.

YN: Koji savet starijih/iskusnijih kolega Vam je pomogao u karijeri?

— Radio sam sa mnogo starijih kolega, dovoljno je da učite kroz njihove primere bez da vam neko nešto kaže. Učite kako se oni ponašaju. Radio sam i sa našim i sa inostranim glumcima, od svakoga kupite nešto. Najbitniji je profesionalizam. Recimo, dešava se na setu da po par sati čekam da uđem u kadar, malo se iznerviram, ali se setim zašto sam tu i zašto se bavim ovim poslom.

YN: Da li se privatno poistovećujete sa romantikom epohe ili ste moderan tip?

— Od svega po malo. Nije da živim u epohi, malo bi bilo čudno. Ali, nisam ni stoprocentno moderan tip. Iz epohe bih zadržao to da je ponekad potrebno prikočiti i obratiti pažnju na ljude oko sebe, posvetiti im se malo više. Jer tu su neki odgovori, nije sve u telefonima i društvenim mrežama. Ukoliko malo više pažnje posvetimo njima toliko ćemo i mi dobiti, a osećaćemo se mnogo bolje. I romantika se izgubila u svoj toj brzini. Sve je dostupno, a mi zaboravljamo pravu suštinu.

YN: Gde trenutno publika može da Vas gleda? Na kojim novim projektima radite?

— Trenutno se snima serija “Vojna akademija”, a u pozorištu Boško Buha igram u više predstava, i za decu i za odrasle. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu igram u “Sumnjivom licu” i u “Zločinu i kazni”. U Madlenijanumu igram u predstavi “Ana Karenjina”. Pored ovih, igram i u predstavi “Pazi šta želiš” sa Sandrom Tomić i Radovanom Vujovićem, koju smo mi samostalno pripremili, i nadamo se da će se igrati širom Srbije, a i u regionu. Publiku u Beogradu ćemo na vreme obavestiti gde će od septembra moći da nas gleda.

YN: Šta biste poručili onima koji bi želeli da se bave glumom?

— Da ne odustaju od svojih snova. Nije najbitnije samo završiti Fakultet dramskih umetnosti da biste se bavili glumom, i amaterski možete da se bavite glumom ukoliko je to vaša ljubav. Možete se baviti bilo kojom vrstom umetnosti i samostalno. Najbitnije je to, da poslušamo tu decu u nama i da sledimo svoje snove.

YN: Šta biste poručili mladima, kao poruku poziva u pozorište?

— Svako moje obraćanje u medijima koristim da pozovem ljude u pozorište. To je neka vrsta misije svakoga od nas koji se bavi ovim poslom. Da svojim ponašanjem, svojim izjavama, a na prvom mestu svojim radom pozovemo ljude da dođu u pozorište. I naravno kasnije, da im predstavama zadržimo pažnju i da požele da se stalno izvova vraćaju. Jeste da se malo izgubila ta kultura odlaska u pozorište, ali vraća nam nadu to što su u poslednje vreme pozorišta puna i sa kvalitetnim predstavama na repertoarima. Može se naći za svakog po nešto.

Anita Vuksanović

Branka Čvorović

Naslovna fotografija: Kultivator produkcija