Nešto što nigde niste mogli da pročitate o EXIT-u, skupljeno iz magične prašine momenata svih koji smo bar jednom osetili energiju ovog jedinstvenog festivala na Petrovaradinskoj “đavi”.
Euforija EXIT-a
U sreći i magnovenju
Dok hodam u žurbi sa rukama punim neupotrebljivih papira, karata, sitniša, tražim po torbi sporedni džep u koji ću to sve uvaliti i baciti u kantu prvom prilikom. Naravno, nikad se ne setim da to zaista i uradim. Ostanu da leže u tamnoj rupi torbe, skladištu najčudnijih sitnica koje su tu zaboravljene. Ne gledajući, ubacujem sve u džep i osetim zgužvani papir pod prstima. Vadim. Mala bela čekirana karta. Destinacija – ka kući. Novi sad – Beograd, EXIT prošle godine. Povratak nakon četiri dana avanture u svima poznatoj prašini festivala. Pandorina kutija isečaka sećanja se u tom trenutku otvara i kreće muzika. Gužva je velika, trčimo kroz masu sve zajedno, držeći se za ruke, da se ne pogubimo. To uvek radimo i svaki put smo toliko loše u tome. Znamo da će nas EXIT avantura u nekom trenutku razdvojiti i taj trenutak i čekamo. Kada će se desiti, zbog čega i sa kim. To i jeste čar svake veceri. Ne “hedlajneri”, ne bendovi, brendovi, štandovi ili bilo šta. Čeka se muzika i trenutak. Dok gledam u pod i more ljudskih nogu, prljavih patika koje zaobilazim pazeći da ne zgazim nekoga , dižem glavu. Ispred mene on , nasmejan u euforiji.
- Hej, ćao! Gde si ti?
- Hej, ćao! Čoveče, i ti si ovde?
- Da , gde ćete?
- Eh, ne znam, vode me ovi moji, nemam pojma.
- Hajde sa mnom?
- Gde?
- Ma, polazi, bre.
Ruka pušta drugaričinu i preuzima je on. Vodi me, probija se u prve redove i vuče za sobom. U istom trenutku, kreće zemljotres energije koja ide kroz zemlju, ispod nje, diže je, osetiš pod nogama kako sve vibrira, penje se ka bini i eksplodira u najjačem “gruvu” i bljesku reflektora sa bine uperenih ka masi. Svi krećemo ludački da skačemo, dižemo ruke uvis i smešimo se dok ne prestaju muzika i toplina. Milioni priča i trenutaka svih tih ljudi na jednom mestu, zbrojani i raspršeni u magiji festivala. To je u stvari ta prašina i baš zato mi i ne smeta.
Magija festivala
Momenti i sećanja
NEŠTO POSEBNO
-Exite, imam potrebu da ti kažem nešto posebno. Stoji u grlu, pokušavam da ga artikulišem i izgovorim. Ovaj trenutak baš sada i ovde je savršen za to. Ne bih da propustim i da ti ne kažem. Samo ne znam kako tačno.
-To je dovoljno.
– Ali šta?
– Sama želja da mi uputiš nešto posebno mene čini da se tako i osetim. Je l’ se posebno dalje definiše? Ne. Posebno je posebno. Zasebna kategorija, jedina te vrste, stoga nema sa čim da se uporedi, nema konkurenciju. “Lepo” ostaje otvoreno da ga još slikaš, opisuješ – jako lepo, zanosno lepo, drsko lepo, manje lepo. Posebnost nema nijanse. Ako se odlučiš da nečemu dodeliš tu jedinstvenu titulu, znaj da posle nema nazad i nema dopune. Zato je čuvaj za posebne prilike i ljude.
Nina Mihas
Fotografije: https://www.facebook.com/exit.festival?__mref=message