U ponedeljak sam gledala vatromet kroz prozor dnevne sobe. Zlatni prah na ponoćnom nebu.

Prva pomisao je bila moj omiljeni!

Druga si bio ti.

Našli smo se kod Narodnog pozorišta. Nosila sam minđuše koje su ti se pre mesec dana, kada si me prvi put poljubio, dopale. “Lepe minđuše”, rekao si. Da li je moguće da ih ne prepoznaje, pomislila sam. Pričao si o enciklopediji pomoću koje si učio države kao mali dok smo prolazili pored Studentskog parka. Prešli smo ulicu i nastavili ka Kalemegdanu. Najednom, ispred nas se rascvetao prelep vatromet. Uglavnom zlatan, ponekad i tamnoplav – oba obožavam. Ljubio si me, dok sam ja, opijena, shvatala to kao dobar znak, da i Beograd slavi sa nama.

Gotovo dva meseca od tog vatrometa ja posmatram ovaj, ali, umesto da ti pošaljem poruku, izgubljeno zurim u svetlucanje. Svaka eksplozija me vuče tebi. Svaka druga me zaustavlja.

Te noći sam jedva zaspala. Sanjala sam vatromete. Prvo zlatan, grandiozniji od onog koje sam pre spavanja videla. Potom, jedan neuspešan.

Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende