Sećate li se sebe sa 7 godina? Sa 10 godina? O čemu je maštalo jedno dete, odnosno vi godinama unazad? Ja sam recimo želela da jednoga dana udomim sve pse lutalice. Želela sam da im pružim ljubav, hranu i dom. Takođe, nikada nisam mogla da izdvojim sebi omiljenu igračku. Sve sam ih doživljala kao živa bića i trudila sam se da ih sve stavim u krevet kada krenem na spavanje. Nisam mogla nijednu da zapostavim i svima sam posvećivala isto pažnje. Čak mislim da sam više volela one lutke koje su na izgled bile ružnije od drugih, jer sam osećala kao da su odbačene.
Takođe sam želela da jednoga dana odem na Mesec. Mesec mi je oduvek bio zanimljiviji od zvezda. Bila sam sigurna da ću jednoga dana uraditi nešto veliko i otići tamo. Kada sam to izgovorila u prvom razredu osnovne škole, svi su se smejali. To je bio prvi slom mojih snova. Drugi je bio kada sam pronašla vrapca mrtvog i nisam uspela da ga oživim. Sahranila sam ga u blizini duda, koji se nekada nalazio u mom dvorištu. Svakog dana sam dolazila kod njega i pričala sam njim. Bila sam tako mala, a toliko je ideala bilo u mom životu. Mislila sam da čovek može da leti. Verovala sam da ne postoji ništa što se ne može ispuniti. Posmatrala sam patke i oponašala ih. Ali nije išlo. Bila sam smešna.
Danas imam 23 godine. Još uvek spavam sa igračkom, ali samo jednom. Sada imam najdražu. Ostale čuvam i ponekad se poigram sa njima. Osećam tugu kada ih uzmem, jer sam ih zapostavila. Imam osećaj krivice. Da li sam samo uspela da izaberem jedno biće ili sam zapostavila sve ostale ljude?
Pse i dalje volim i nikada nisam postala ravnodušna na bilo koju životinju. Ali opet, sada smatram da ne bih umela da se izborim sa svima. Možda osećam da ne bih mogla svima da pružim toliko ljubavi. Ponovo se bojim svojih očekivanja i razočarenja.
O Mesecu odavno ne razmišljam na isti način. Posmatram ga, tako je tajanstven, ali sada u ovim godinama već nedostižan. I dalje verujem da postoji hiljade neistraženih mesta, i verujem da mnogi ljudi se još uvek nisu susreli i ne znaju jedni za druge. Ali, možda to tako i treba da ostane. Možda ima nešto u nepotpunim saznanjima.
Kakvi ste vi sada u odnosu na to kakvi ste bili pre? Jeste li se promenili ili i dalje živite svoje snove i težite idealima? Najvažnije pitanje – jeste li srećni? Šta bi dete koje ste bili reklo osobi koja ste postali?
Ne dozvolite da vam neko ruši vaš svet, jer on zasigurno postoji. Samo onaj ko čvrsto veruje će jednoga dana uspeti da ostvari svoje snove i bude istinski srećan. Sreća se svakome ukazuje prema njegovim shvatanjima, a kalup sreće čovek drži u svojim rukama. Ne dozvolite da vam bilo ko istrgne taj kalup, jer on je samo vaš i upravo ono po čemu ste jedinstveni na ovom svetu. Nemojte se truditi da se utopite u masu, jer ste sigurno lepši kada ste svoji. Živite vaše snove i verujte da ćete promeniti svet ili ga bar učiniti lepšim, jer on će onda zaista to i postati.
Ivana Milić
