Kada je ovaj tekst u pitanju, do jednog trenutka se moglo reći da je tema o kojoj se piše izmišljena, samo da bi se i tekstualno podržala poenta – odraditi vedro fotkanje u nepreglednim poljima suncokreta i iskoristiti lepotu Vojvodine, koja je već bila tu, u neograničenim količinama. Zvuči zabavno i vredno truda pa makar dobili samo simpatične fotke.

Moj omiljeni cvet je Suncokret. Samim tim, imala sam posebnu motivaciju da sve smislim i organizujem sa lakoćom, uz uživanje kroz ceo proces. Kako je odmor u toku, tima i saradnika niotkuda, uključila sam svoje roditelje na kvarno, negde u pauzi između kafe i ručka, da mi budu asistenti, što je u stvari značilo da nose sa mnom rekvizite kroz prašinu i biraju odgovarajuću lokaciju. Možda njima ne tako zanimljivo, ali porodica nekad i služi baš za to – da trpi hirove koje ti niko drugi ne bi tolerisao.

Par mojih prijatelja je u šali reklo – ne želimo da vidimo slike, nas zanima kako je izgledala organizacija do slikanja. Da ne bude da se po blogovima obelodanjuje samo „crème de la crème“, evo da podelim i ne tako glamurozne detalje. Imali smo stare, drvene merdevine, retro stil, savršeno uklopljive u „scenografiju“ i savršeno neudobne, nepouzdane i nezgodne za prenošenje. Kako su bile prevelike za automobil, a odustajanje nije postojalo kao opcija, tata je morao da ih gura na biciklu do odabrane lokacije. One su klizile, padale, on ih je nanovo vraćao, verovatno je u sebi brojao šta li mu sve ovo treba u životu i na godišnjem odmoru, kad je mogao da kulira u hladu na 40 stepeni, ko svaki normalan čovek.

Da bih izbegla friziranje u sred njive, to sam uradila kod kuće, kao i oblačenje bele, ručno vezene haljinice. Zamisao je bila da budem bosa, jer kakva je poruka netaknute prirode, ako sam obuvena u sandale, štikle ili bilo koji drugi izum urbanog doba? Samo do lokacije, na ceo autfit su došle Air-max patike, najudobnije za bazanje po poljima. Na celu ekipu je došla i mama-fotograf, koja je sve vreme „škljocala“, kako bi ušla u štos dok ne stignemo na lice mesta. Prizor slučajnom prolazniku, ili pak, traktoristi koji se vraća sa svog posla u njivi, bio je svakako vrlo zanimljiv i nesvakidašnji.

Kada je scenografija konačno nameštena, svaka sumnja da će ovo uspeti je nestala. Priroda je tako lepo štimala, boje su se uklapale kao da sam ih u nijansu naručila, za poziranjem nije bilo potrebe jer su i osmeh, pogledi u daljinu, zamišljenost, bili prirodni i spontani, kao i sve ostalo oko nas.

Suncokret se od davnina smatra simbolom radosti i života, ali i odanosti i dugovečnosti. Pošto odano prati Sunce, označava i obožavanje i zanesenost. Mnogim divnim osobama koje poznajem je takođe omiljeni cvet, što me je navelo da se zapitam šta je to čime “zrači” pa nas sve opčini kad ga ugledamo?
Svi su cvetovi isti, ali je opet svaki jedinstven. Koliko god da ih je, svaki se bori za svoje mesto pod Suncem. Zaličilo mi je na stanje stvari i među ljudima.

Znate li za specifični matematički model koji je izračunao nemački naučnik Hans Vogel, gde svako zrno u cvetu ima svoje tačno određeno mesto? Savršen balans spoljašnjosti i unutrašnjosti, kao neki zakon ravnoteže. Tako se i u svakom od nas nalazi jedinstvena mapa. U početku nam je nepoznata i nemamo Hansa Vogela da nam je po modelu izračuna. To mora svako za sebe da uradi i pronađe lozinku za dešifrovanje lavirinta kroz ovu divljinu, kako bi znao da svako zrno života stavi na tačno i jedino moguće mesto za njega.

Od prepoznatljive žute boje na laticama, do narandžaste, braonkaste i na kraju crne boje zrna, istovremeno na sebi nosi sve faze svog života – od punog cvetanja do uvenuća . Pokazuje rođenje, plodnost i vitalnost, ali i znake svog kraja. Kao što je naličje svačijeg života smrt, svake mladosti starost i samim rođenjem bivamo osuđeni na umiranje, ali i blagosloveni razlogom svog jedinstvenog, neponovljivog postojanja dok traje ovaj sunčev ples.

Dugo sam želela da istetoviram sliku ovog cveta čija me je simbolika mnogo toga naučila, ali sam se plašila da će se deo njegove lepote izgubiti kada bude uhvaćena i zarobljena na jedno, nepomično mesto. I više mi ne smeta što ga srećem samo jednom godišnje, ni što ga nema u cvećari da se kupi kad poželim da se podsetim. Sa osmehom čekam jul da se opet sretnemo.

@ninamihas