Poznavao sam jednog čoveka. Crn, krupan, stasit. Bar je takav nekada bio. Govorio je retko, ali mudro. Za svaku njegovu izrečenu misao, morao sam da se zapitam šta je zapravo hteo da mi kaže. Kao da je govorio sve u šiframa. Prost svet ga nije razumeo, smejali su mu se. Čudak, govorili su. Imalo je pomalo istine u tome. Sedeli smo često ispred stare, propale mehane, koja je pretila rušenjem. I on je bio star, ali rekao bih da ništa nije moglo srušiti snagu njegovog duha. Pio je pivo uglavnom, polako, sa uživanjem. Ili poneku rakiju, ako bi ga ko častio. Ja sam samo sedeo pored njega. Nisam imao novca, a ni dovoljno godina da idem u korak sa njim.
Ja sam bio jedan dečak koji se žalio strancu na svoj život. Nisam imao prijatelje, moglo bi se reći da je on bio jedini koji me je pomno slušao. Želeo je da zna svaki detalj. Oduševljavala me je njegova radoznalost. Gledao me je crnim, krupnim očima. Pogled mu je bio dubok, ali neodređen. Imao je naborano lice, podočnjake, sedu proćelavu glavu i dugu, zaraslu bradu. Nosio je neko staro iscepano odelo. Na prvi pogled, prosjak. Na prvu rečenicu mudrac. Zaljubio sam se u tog čoveka! Toliko toga je umeo da kaže u jednoj rečenici. Oko njega je čak i tišina govorila. Svaki pokret je imao pouku. Kraj njega sam učio šta je život. A njega sam podsećao šta je mladost. Mislim da je proživljavao svaki moj trenutak, koji on nije umeo ili mogao. Često sam video suze u krajevima njegovih očiju. Bilo je tuge u njima. Dosta, rekao bih.
Nije imao porodicu. Mehana i ja smo mu bili sve u životu. I poneka rakija, ako mu se posreći. Govorio je da život treba uzdisati svakim atomom. Govorio je: „Toliko je lepote u tugi. Ona je sama tvoja. Ti iz nje ponovo ničeš, cvetaš i postaješ neko nov, drugačiji. Svakog puta lepši i otvoreniji.“ Nisam imao pojma o čemu priča, ali sam klimao glavom. Govorio je: „ U svemu lošem, ponešto dobro. Kraja nema. Postoje sami zarezi, raskrsnice našeg života, ali put na je uvek isti, zapisan. Možemo zalutati, ali svaki ćorsokak nas samo vrati na početni položaj. Dalje od sebe ne možeš. Bolje od sebe pokušaj.“
Od tog trenutka pa do današnjeg dana sam se pitao šta znači-dalje od sebe ne možeš, bolje od sebe pokušaj. Sada se nalazim na sahrani mog životnog vodiča, a njegove misli same isplivavaju na površinu. Tu se nalazi jos četvoro ljudi-sveštenik, gospodar mehane i dva čoveka koja će zakopati ovaj leš. Okolo su samo ostali grobovi i neka olistala stabla. Sve je pusto. Nigde nikoga. I sveštenik kao da jedva čeka da obavi svoj posao, pa je ubrzao. Ovaj čovek se sam borio protiv sopstvenih vetrenjača, ali nije uspeo da ih pobedi. Možda mu želja nije bila dovoljna jaka, a možda je bio i previše povređen, ko zna. Kada ti neko napravi rupu u srcu, teško je otvoriti se novim putevima i ljudima.
Jer život je takav, što više daš, više ti uzme. Mislio sam da je to do ljudi, ali sada shvatam da oni nisu pogrešni. Jer smo iz svake greške rodili se otvoreniji, kao cvet. Jedina naša greška je što nemamo hrabrosti da dozvolimo da se taj cvet ubere, jer neki cvetovi se čuvaju čitavu večnost i mirišu, verujte mi. I u stare dane, i nakon toliko godina. Ovaj starac je bio takav, ali je ostao neubran. Bojao se. Ostao je sam. Sada sam shvatio njegove reči-čemu ti miris, ako nemaš kome da mirišeš?
Ivana Milić
