1. Pitanje:
Imam problem i potrebna mi je pomoć. Na prvoj sam godini fakulteta, došao sam iz srednje skole u kojoj su se kontrolni i pismeni spremali veče pre ili eventualno dva dana ranije. Nemam radnih navika, lenj sam, ničim ne uspevam da se motivišem, pa ni činjenicom da ako ne održim budžet. Upisao sam to što volim, ali gradivo je izuzetno suvoparno i dosadno, ubija psihički.
Unapred hvala ako i pokušate da rešite ovaj problem. Pozdrav!
Odgovor:
Voleo bih da pokušam da rešim ovaj problem, ali koliko god pokušavao, neću uspeti. Ukoliko biste mi Vi ‘pomogli’, da probaMO da rešiMO, imamo neke šanse 🙂
Mislim da je super sto ste, kako Vi kažete, lenji. Uzdam se da možete da pronađete načine da Vam gradivo postane malo šarenije i zanimljivije – da osmislite ono sto učite. Ne znam kakvo Vam je gradivo (cak i suvoparno za nekog može da bude ludo i zabavno za drugog), ali uveravam vas da u svakom gradivu stoji neka poenta, sa kojom možemo da se slažemo i ne slažemo – to nije bitno, bitno je da ga nekako zapamtimo (a ne možemo da se ne slažemo sa nečim što smo zaboravili). Teško je, ali lepo. Napor koji ulažemo u ucenje i rad za ispite nam se tog dana vraća – disaćemo punijim plucima. Ukoliko se prepustimo ugađanju, otupljujemo.
Učenje iz obaveze je dosadno, zamorno, suvoparno i – ubija psihicki. Ljudi imaju urođene kapacitete koje mogu da iskoriste da se duboko zainteresuju za neku oblast (nikako za sve). Interesovanja mogu biti i pitanje odluke. Postoje dva pristupa u procesu sticanja znanja, znanje koje se upija (bez obzira na interesovanja) i znanje koje se stvara (koje je UVEK deo NAS, naše lično, jer samo kroz lično možemo da doživimo novo).
Motivacija nije jedini pokretač za rad. Zapravo, ona nam samo daje pravac. Tesli su se sigurno ponekad smučili razni eksperimenti. Tada nastupaju disciplina i volja. Disciplina je umeće da idemo suprotno našim porivima – samo tako dolazimo do slobode. Za svako učenje je potreban napor. U početku je vrlo teško i dezorganizovano, ali ukoliko se malo po malo (ne previse i mazohistički) podnosi taj haos u glavi, vremenom dolazi do reda.
Zato, ukoliko pored lenjosti, naučite i tome – vama nema kraja!
2. Pitanje:
Mnogo teško pamtim, a lako zaboravljam. I strah me kako ću onda završiti faks ako takvim tempom idem. Da li postoje neke tablete koje ne moraju na recept, a pomažu u pamćenju?
Odgovor:
U savetovanju se ne bavimo tabletama, ali da, postoje određeni preparati koji manje-više uspešno poboljšavaju pamćenje. Pre preparata, uvek preporučujem prirodne sastojke – zeleni ili crni caj (cejlonski poboljšava mentalne kapacitete, a manje utiče na spavanje od kafe); jod, koji se nalazi u morskoj ribi ili u mineralnim vodama (riba je super, ne goji, nije teška za stomak i ne ‘zagušuje’ mozak zasićenim masnim kiselinama); ovčetina i govedina, kao i zeleniši bogati gvozđem, kako bi dopremili više kiseonika u vijuge.
Ali to nije dovoljno. Bilo kakvim studijskim programom se u određenoj meri moramo baviti. To znači, koncentrisati se na materiju, osmisliti, kreirati znanje koje učimo. Proverite svoj bioritam. Nekima ide bolje učenje ujutru, nekima pred spavanje. Sta god odlučili, imajte dovoljno sna i pred spavanje ponovite ono najosnovnije, to pomaže pamćenju. Sve je pitanje radnih navika i u skoro svakoj oblasti se moze pronaci logika koja stoji iza materije. Ukoliko je pronađemo, znanje ostaje dugo. Postoje razne tehnike koje mogu da pomognu u učenju, istražite ih!
3. Pitanje:
Za dobar prosek i prolazak kroz ovaj fakultet potrebno je mnogo izdržljivosti, pogotovo psihičke, zbog pritiska, stajanje po ceo dan, i nepravde koja je prisutna na svakom fakultetu, ali pogotovo na ovom. Od nas se očekuje svakodnevna jaka volja, zainteresovanost, uključenost u rad i nastavu i ponajviše znanje, jer bez jake volje lako odustanete od ovog pritiska. Sve je išlo dobro do trenutka kada sam postao preopterećen privatnim stvarima i da po ceo dan razmisljam o tome. To je uticalo na moje učenje, na generalno svaku odluku, postao sam lenj da razmišljam o bilo čemu drugom.
Moja volja je velika, i svaki put odlučim da uradim nesto, da sednem da učim, ali problem nastaje kada sednem i uzmem olovku u ruke. Onda zaboravim na ono sto treba da radim i razmišljam o totalno drugim stvarima, i to zna da traje satima. Da li imate neki savet kako da vratim koncentraciju, kako da se motivišem i skoncentrišem na ono od čega zavisi moja budućnost. Želim da kad sednem za radni sto, razmišljam o tome što radim umesto da mi misli skreću na druge stvari, koliko god privatan život bio uzburkan. Želim da naučim da kontrolišem misli dok učim, jer to bi mi pomoglo i o tome da ne razmišljam previše o problemima, ali i da budem bolji student.
Odgovor:
Ukoliko se privatan život ostavi po strani zbog učenja, može doći do pregorevanja i “pucanja” volje za fakultetske aktivnosti. Teško je dati recept u takvim situacijama, osoba treba pronaći sistem koji njoj odgovara. Naravno, postoje neke smernice koje ću sa Vama podeliti:
-Da li ste zbog velikog broja obaveza zanemarili neku oblast privatnog života? Da li imate realan problem u privatnom životu koji zahteva da se reši? Svo znanje ovog sveta i sva stručnost ne može da zameni životno iskustvo i to je nešto što se jednako neguje.
-Da li je možda došlo do pucanja volje za učenjem ili ambivalencije (ja želim i ne želim da učim)? Ukoliko dođe do pucanja volje ili jake ambivalencije prema učenju, jedan deo procesa zakazuje. Ne treba paničiti, jer se ovo dešava kada se neekonomično troši energija na učenje – više nego što smo sposobni da podnesemo.
Zapitao bih se, da sam na Vašem mestu, koliko vremena odvajam za fakultet, a koliko za privatan život. Vreme nije jedina osobina aktivnosti, bitan je i kvalitet.
Možda može pomoći drugačije raspoređivanje “obaveza”, aktivnosti tokom dana ili nedelje. Reći sebi, “ovo vreme odvajam da se nosim sa problemima i pitanjima privatnog života i u to vreme radim SAMO to. Ako ne uspem sve da rešim danas, sutra me čeka još vremena koje mogu da iskoristim na to, slobodan sam da u tom vremenu ne razmišljam o fakultetu, već o drugim stvarima koje su mi podjednako važne. Pored toga, neću samo razmišljati nego i uraditi ponešto povodom toga.” Ali zato, kada dođe vreme za učenje, ja ću se koncentrisati samo na to i neću dozvoliti da ometam sebe mislima o drugim stvarima, te misli ću odložiti, rasporediti u vreme koje sam za njih namenio.
Na ovaj način, mi se ne prepuštamo gubljenju vremena, već pametnom, strateškom rasporedu. Vreme koje provodimo u učenju ostavljamo samo za to. Ukoliko se brinete da ćete tako imati manje vremena za učenje, potražite tehnike koje Vam odgovaraju koje će povećati kvalitet učenja – mape uma, crtanje šema, podvlačenje, prepričavanje, povezivanje sa svakodnevnim stvarima. Setite se, znanje se sada, na fakultetu, nekad upija, nekad se stvara.
Izbor vremena je još jedan faktor na koji možete obratiti pažnju – da li je to ujutru, popodne, uveče? Kada imate najviše energije? Kada ste najviše zainteresovani (ili najmanje nezainteresovani) tokom dana?
Ovo što doživljavate je jedan vid prokrastinacije. Zanimljivo je da nakanjivanje troši više energije nego sama aktivnost, kada se “probije led”.
4. Pitanje:
Dobar sam student sa prosekom 9.00, zaista jako volim to što studiram, interesuje me i ni u jednom trenutku se nisam pokajao što sam upisao ovaj fakultet. Želim da se bavim tim poslom, maštam o tome.
Fakultet je počeo super. Prvu godinu sam dao sa odličnim ocenama, preneo jedan ispit u drugu i ubrzo ga položio. Onda sam dao dosta ispita iz druge godine, takođe sa dobrim ocenama, ali sam se posvećivao i nekim vannastavnim aktivnostima (seminari, konferencije, treninzi – stvari za CV, maltene) i preneo dva ispita u treću godinu. Onda kreće haos.
Jurnjava, vežbe, predavanja, pokušao sam da sve to uskladim. Planirao sam da položim oba ispita sto pre, ali sam jedva uspeo jedan i dugo vremena nisam prišao knjizi. Vidite, jedan problem je u tome što sam oduvek bio odličan đak i uspešan na mnogim poljima, i u mojoj glavi, iako znam da to nije dobro, da bih se osećao vrednim i da bih imao samopouzdanja, moram da imam neke rezultate. Ali kad dobijem rezultat, taj entuzijazam mi traje 20ak dana i prođe. Posle se odmah osećam mizerno i razmišljam o tome da li je moglo bolje, zašto je ovo ovako a ne onako, zašto nisam to i to radio kad sam mogao itd.
To me u poslednje vreme jako frustrira, osećam bes i nezadovoljstvo, spavam po 15 sati, nemam volje da učim, bežim od toga, bežim od sebe. Ništa mi ne pričinjava zadovoljstvo jer stalno osećam tenziju zbog ispita.
Dani mi prolaze, zatvorio sam se, izbegavam ljude. Od hipersocijalne, otvorene osobe postao sam neko ko stalno strahuje. Razmišljam da li sam dosadan, da li smaram devojku ili roditelje sa pričom, izvinjavam im se, stalno planiram nešto da uradim sa sobom ali mi ništa ne ide… Počeo sam da treniram i batalio, počeo sam trčim, i to batalio.
Ne znam šta mi se dešava jer se apsolutno ništa nije konkretno desilo pa da ja odjednom “upadnem” u ovo… zato mi je palo na pamet da bi možda trebalo da se nekom stručnom obratim za pomoć… Tako sam i naišao na ovaj sajt. Želim nešto da uradim za sebe, a ne znam šta i kako mogu.
Odgovor:
Ako mozemo da raščlanimo, u vašem pismu pominjete depresivnost i nedostatak volje za radom i učenjem, visoke aspiracije i povezivanje postignuća sa osećajem lične vrednosti i neki oblik krivice prema roditeljima.
Obzirom da ste bili dobar đak i student do treće godine, ne verujem da je gradivo samo po sebi previše izazovno i da nemate kapaciteta da ga savladate. Zvuči da ste u poslednje vreme na neki način ‘sagoreli’, da trošite dosta snage da izađete na kraj sa ispitima koje ste vrlo uspešno položili, ali sebi ne dozvoljavate da uživate u uspehu. Kao da testirate granice u odnosu na savršenstvo, koje se ne može postići, pa jedino čime može u rezultatu da doprinese je očajanje i frustracija.
Vreme u kome ste trenutno je u neku ruku prekretnica na nekoliko načina. Sto se tiče samog fakulteta, postajemo vezaniji za samu struku i to moze da izazove strah u početku. Pored toga, biološki i lično sa određenim brojem godina upadamo u krizu, poziv da budemo odrasli. Za ovo vreme mnogi izjavljuju da je bilo među najtežim u zivotu.
Čini se da u svakom aspektu sebi postavljate vrlo visoke ciljeve – hipersocijalna osoba se trudi da bude savršena u društvu, previše odgovorni prema roditeljima je način da se bude savršeno dete svojih roditelja… Pitam se, odakle tolika težnja da se sve načini savršeno? Pitam se, koliko dugo čovek može da izdrži tako dok se ne istroši? Ovo su samo moje pretpostavke, vi sami proverite koliko ‘piju vodu’ u vašem slucaju.
Postoji problem samopouzdanja, ali ne znam od kada potiče i na koji način se razvijao. Zbog ovoga, izbegao bih jednostavno savetovanje, jer je pitanje da li ćemo i koliko ‘pogoditi’ sta je najbolje. Preporučio bih psihoterapijski seting kao mogućnost, kako biste naučili da se oslonite na sebe bez tereta koji osećate.
Na pitanja odgovarao psihološki savetnik Miloš Momčilović
Ukoliko i vi želite da pošaljete svoj problem, idite na link: http://www.youthnow.rs/online-psiholog/