Sinoć, negde oko 23:24, tačno minut posle suđenog, gledajući u nebo poprskano zvezdama, srele su se dve sanjalice.
On svršeni pravnik, ona student ekonomije.

On samouvereno muževan, ona nesigurno ženstvena.

On u uredno ispeglanoj košulji bele boje otkopčanog dugmeta ispod jabučice, a ona u plavoj, lepršavoj haljini popunjenoj žutim suncokretima, koju vetar nije ostavljao mirnom.

On vragolastog pogleda, ona nestašnih misli.

On neizlečivi romantik u telu mangupa, ona divljakuša iz koje vrišti usamljenost.

On u duši slikar, a ona pisac.

On plavim okeanima ispunjenih očiju, ona zelenim dolinama ukrašenog pogleda.

On vedrog duha , ona vazdušaste duše.

On teškog koraka, ona poput leptirića.

On u potrazi za srećom, ona u potrazi za radošću.

Dve sanjalice.

Iznenada. Minut posle suđenog.

Sretoše se.

Spustiše pogled sa zvezda, umiriše maštu. Duboko u sebi zažmuriše i spoznadoše. Osmesi na njihovim licima zasijaše.

Njena ruka pohrli ka njegovom ramenu, njegova šaka oteža njen struk i zaplesaše priču koju su godinama nestvarno proživljavali.

On radostan, a ona srećna.

Nina Dekić