Mislila sam da sam ugledala autobus koji čekam, ali bio je to neki drugi, nažalost. Okrenula sam se i sklonila sa puta ljudima koji su u taj autobus želeli da uđu. Nastavila sam da čekam i dopuštam hladnoći da se uvlači kroz otvore jakne, da čini da se osećam loše.
Mislila sam da nisam ugledala njega, ali bio je to on, nažalost. Mahnula sam i nadala se da je to dovoljno. Naravno, njemu nije bilo, želeo je da se približimo jedno drugom i da me uništi svojim prisustvom. A smešio se tako toplo da sam na hladnoću zaboravila. Stisnula sam zube i sakrila to iza osmeha; prišla sam i poklonila mi jedan od onih bezveznih, usputnih, lažno prisnih poljubaca. Moj dah obojen plazmom dodirnuo je njegov ogrubeli obraz. Pozvao me je u autobus zamahujući rukom, ali ja sam odmahnula glavom i odbila bez reči, osmehom. Mahnula sam mu, ponovo, i okrenula se, sklonila oči od njegovih. Nastavila sam da čekam i dopuštam uspomenama da se uvlače kroz pore moje duše, da čine da se osećam loše.
Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende