Dve se religije velikih dogma i učenja ne mogu svesti na jednu niti tome čovek treba da teži. Hrišćani u razgovoru sa muslimanima treba da ostanu hrišćani i muslimani treba da ostanu muslimani. Ipak, knjiga postoji da bi ukazala prvo teolozima, a potom celom svetu o sličnostima koje postoje u obostranom kazivanju Starog i Novog zaveta. Koliko su ljudi različiti, a zapravo slični međusobno, pokušao je da odgovori akademik prof. dr Vladeta Jerotić na promociji svoje nove knjige.
Gubitak tradicionalnih sistema vrednosti i sve veća usamljenost dva su najveća izazova za čoveka danas. Iako se ne može vratiti svom ishodištu, iskonski mir čovek uvek može pronaći u religiji. O sličnim zapažanjima govorili su prof. dr Darko Tanasković i akademik Vladeta Jerotić u Amfiteatru Narodne biblioteke Srbije, na promociji nove knjige akademika, „Hrišćanstvo i islam. Sličnosti i razlike između Biblije i originalnih mesta u Kuranu.“
BUDIMO LJUDI
Na samom početku izlaganja, profesor Darko Tanasković govori o potrebi uvaženog profesora Jerotića da svoje delo posveti jednoj ovakvoj temi. Reč je o monoteističkoj religiji mnogobrojnog naroda, koja i pored velike istorije, nikada nije zadobila punu pažnju. Politička tema o odnosu hrišćanstva i islama u tužnim zbivanjima današnjeg veka nije razmatrana, zato što je cilj večeri bio da se prodre dublje od svih razlika, vodeći se knjigom kao večitim zavetom.
Shvatanje osnovnog morala danas otuđuje narode jedne od drugih do te mere da ponekad mogu i da zaborave da su ovi drugi uopšte ljudi. Još je davno, naš veliki patrijarh Pavle poručio svetu: „Budimo ljudi“. I iako se mislilo da poštovani patrijarh to govori samo da bi umanjio značaj jaza koji se sve više širio, on je zapravo jednom takvom porukom sve uspeo da kaže. Ona je dalekosežna, ali predstavlja nešto što je najteže ostvariti i slediti. Tu zavetnu poruku potrebno je usaditi u ljudska srca, kako vernici ne bi bili toliko otuđeni jedni od drugih. Sigurno je da postoji zajednički imenilac, smatra profesor Tanasković, gde se hrišćanstvo i islam mogu sresti. Tako se može otkriti jedan nov, drugačiji islam, u hrišćanskom ogledalu.
NIŠTA NE STOJI U MESTU
Čovek je slobodno biće, koje živi, radi i voli po svojoj slobodnoj volji. U njegovoj je prirodi da se menja i prilagođava datim situacijama, jer ništa zapravo ne stoji u mestu. I najmanja čestica atoma u stalnom je pokretu. Na jednom podneblju, čovek uči o jednoj religiji, a koliko je dobar prelaz iz jedne u drugu religiju opet zavisi od odgovarajuće situacije.
U nastavku predavanja, Profesor Jerotić je pričao o velikom delu života koji je posvetio izučavajući istoriju i filozofiju islama, ali smatra da nikada ne bi mogao da promeni religiju i svoju ideologiju. „Ja pišem o hrišćanstvu i hrišćanskom duhu, jer znate, Bog me je dao ovde. U mom srcu je večiti zadatak da o svojoj religiji pripovedam. Ali to je opet samo moje mišljenje.“
Čovek u nešto mora verovati, jer to je ono što održava njegovo biće. Čak i oni koji se izjašnjavaju kao ateisti, kada razmisle o svemu, reći će da postoji nešto više od nas samih, u šta se mora verovati.
SIGURNA BUDUĆNOST ZA OKRILJE SVAKOG DOMA
U jednoj od brojnih razmatranih tema, profesor Jerotić je govorio o sve većoj krizi u odnosu između muškarca i žene. I tu je religija važna. Današnji vek može biti u znaku velike krize koja potresa porodice. Sve je manje održivih porodica, ali je i veliki broj faktora koji uzrokuju ovakvu pojavu. Jedinstvo sreće i sloge podrazumeva i veru jednih u druge. Koliko se čestito pristupa okrilju svakog doma, zavisi sigurno i od vere koju imamo da se ta porodica može uspešno razvijati.
Iako je u pitanju bila osetljiva tema, koja je postala nezaobilazna tačka političke strukture, mirno predavanje profesora Jerotića ispraćeno je uz nasmejana i zadovoljna lica.
Istina je da za razumevanje svega što postoji na ovom svetu, kao osnovno polazište treba uzeti poverenje prvo u samoga sebe, a zatim i ono što je iznad nas, u šta verujemo i što nas održava.
Pri podvlačenju crte važno je podsetiti se osnovne poruke. Jedino ako svu svoju pažnju, veru i ljubav usredsredimo ka jednoj religiji, moći ćemo sa istim osećanjem pristupiti razumevanju bilo koje druge religije.
Tatjana Vujović
