Što se više budeš prerušavao, sve ćeš više ličiti na sebe.
Ovo izvanredno delo napisao je Žoze Saramago, portugalski nobelovac. Sjajnim pripovedanjem Saramago uvodi čitaoca u svet u kojem je sve realno, toliko da je nerealno sasvim moguće. Stil pripovedanja je vrlo zanimljiv, krasi ga poseban pravopis. Dugim rečenicama koje se najčeće odvajaju zarezima, postiže se utisak neprekidnog toka misli, kako unutrašnjih, tako i izrečenih.
Knjiga obnavlja motiv dvojnika, poznat još od Epa o Gilgamešu. Ova tema uklopljena u savremeni svet, obojena savremenim problemima, dobija vrlo zanimljive obrise. Postavlja pitanja koja iz sadašnjosti prelaze u svevremenost, a pre svega se tiču problema identiteta:
Ko sam ja? Koji je moj put u ovom svetu? Šta čini moj život? Kako ga živim?
Samo su neka od pitanja koja se postavljaju u priči smeštenoj u neimenovani grad, koji svojom nepreciznošću ukazuje na preciznost uopštavanja sudbine ljudi poput Tertulijana Maksima Alfonsa, profesora istorije u srednjoj školi. Tertulijano vodi prosečan život prosečnog čoveka koji je utonuo u dosadu i depresivna raspoloženja.
Već vidim zašto se dosađujete, Zašto, Jer vas ništa ne zadovoljava.
Hose Saramago
Jednoga dana, na predlog svoga prijatelja, Tertulijano će pogledati običan, niskobubudžetni film, film u kojem se pojavljuje njegov dvojnik. Tertulijano se suočava sa pitanjima koja bi svakoga mučila.
Šta uraditi kada otkrijete da, ne tamo negde, već u vašem mestu, živi čovek koji izgleda isto kao vi, koji zvuči isto kao vi i koji je rođen isti dan kada i vi?
Tertulijano odlučuje da upozna svog dvojnika, Antonija Klara, iz nezajažljive želje da sazna ko je od njih dvojice kopija.
Priča vrtoglavo vodi ka nemogućnošću likova da se raspletu iz zavrzlame sopstvenih i tuđih identiteta. Prolazeći kroz ironične razgovore Tertulijana sa svojom savesti, čitalac se upoznaje sa kutovima uma glavnog junaka, oživljava i proživljava okove njegovog unutrašnjeg stanja. Pripovedač, izvanrednim i jednostavnim opisima, približava nam emotivan svet junaka koji slučajno nosi ime Tertulijano, jer može nositi ime Alfonso ili neko drugo ime. Koliko je ono zaista važno i šta nosi o čoveku i u čoveku, okviri su koji su postavljeni iza razmišljanja o poretku sveta, utkanim u misli o životu i njegovoj svrsi.
Do najboljih otkrića, na to uvek treba podsećati, dolazili su ljudi koji ih nisu bili svesni.
Ne zaboravite da je ono što danas zovemo stvarnošću nekada bila mašta.
… istina je da neki neartikulisani zvuci koji nam se povremeno, bez naše namere, otmu sa usana nisu ništa drugo do nezadrživi jecaji nekog starog bola, poput ožiljka čije prisustvo iznenadno ponovo osetimo.
Vreme prolazi, ali ostaju pitanja koja ne prolaze. Za kraj izdvajam citat koji mi je privukao najviše pažnje i koji možda najbolje opisuje svet knjige:
Obično se kaže, Dajmo vremena vremenu, ali ono što uvek zaboravimo da pitamo jeste, hoćemo li imati vremena za to.
Citati iz knjige: Udvojeni čovek, Žoze Saramago, Laguna, Beograd, 2015
Ivana Pantelić