Rano jutro. Proklinjao je budilnik dok je zatvorenih očiju oblačio prvo što mu je palo pod ruku. „Nisam ovako rano ustao još od srednje škole, da l’ ste normalni…“ mumlao je nerazgovetno i nervozno. Mamuran i neispavan lenjo izlazi iz zgrade. Sinoć su opet preterali i poker se pretvorio u pijanku. Klasično veče studentarije. Odmah na izlazu ugledao je vrednu šestorku iz JKP-a kako kosi travu trimerom. „Trimerišu“ što bi rekao njegov mali sestrić, opčinjen ovim spravama.
„Al’ bi se blenta obradovao kad bi video ovoliko trimera na jednom mestu“, seti se u tom trenutku i bude mu toplije oko srca pri samoj toj asocijaciji. Miris pokošene trave u kasnom oktobru? Zaista jedinstvena prilika poslednji put u sezoni osetiti taj miris. „Hvala Vam, barem ću lakše izgurati do sledećeg ćoška“, misli u sebi.
Nastavlja dalje, kada ga zaslepi sunce, koje se pobedonosno probijalo iznad beogradskih blokova i solitera. Vidi samo kockaste ivice i obrise, kao kad se slažu figurice u tetrisu. „Obožavam tetris“ pomišlja. Iako ne vidi od jačine zrakova, muči se da se nagleda prelepog sunca i konta da je do juče sve plivalo u kiši. „Svi će poginemo u vodu“... smeje se u sebi, setivši se Romkinje iz video klipa koja to govori, a što je ubrzo sva omladina prihvatila kao poznatu frazu koju govori pri svakom pljusku.
„Vidi kakvo jutro te ispraća na upis ocene iz ispita koji si položio za 1 bod. Jedan bod, ej! Preš’o si igricu, matori. I to zahvaljujući koleginici koja je 5 minuta pred kraj ispita bila voljna da rizikuje da ti uradi zadatak… Welcome to the next level..“. Slušao je umišljeni glas anđela sa ramena, koji najčešće improvizuje kad shvati da je nezahvalan, negativan, u minus fazi. Ovo lepo jutro ima za dlaku! Da nije upisa ocene, ne bi im on ustao pre 11, jer ni ne leže pre 3. On je noćna ptica koja se pretvara u iscrpljenog vrapca kad ga na silu probude rano. Oseća kako sve više uživa nakon svakog ćoška, a ujedno i zaključka koje mu donosi ova poklonjena jutarnja šetnja. Jagodice na njegovom licu ne lažu, osmeh se polako ocrtava. Iako alergičan na patetiku, osvaja ga momenat „život je lep ako ti to želiš, sreća je u toku puta, a ne na kraju #lifequotes“ i tome slično. Nije taj lik, ali ovo su definitivno ti trenuci koje su doživljavali oni koji su takve citate prvobitno i napisali. Uz taktove voljene pesme korača u ritmu muzike. PIIIIIIIIIIIIIP!!! Idi u #&/*&#!“ Prenu ga iz usnule šetnje žena koja nije žalila njegove uši kad je stala na sirenu. A bogami, ni on svoj život kad je krenuo preko pešačkog prelaza na sred crvenog.
„E, ovo je realan život, mamlaze!“ prekorio je sam sebe. Neprestana borba blaženog sunca i muzike protiv nemilosrdnih sirena, dok ti glava pulsira od mamurluka i nesanice.
