Ne slušam profesorku koja nas uvodi u svet slikarstva. Ne crtam. Gledam samo njega, na drugom kraju učionice. Gleda i on mene. Ceri se i dobacuje; zna da me tako čini nervoznijom.

Prilazi na pauzi. Reči koje izgovara ni ne ulaze u moje uši; samo želim da ga ljubim. Stolica pada na pod dok ustajem. Obilazim sto i dlanovima koji drhte približavam njegovo lice svom. Ljubim ga. Toplo, neutoljivo, žedno.

Nisu to poljupci kakve pamtim, ali ne odustajem. Kao da ga parališe moja nestrpljivost. Polako popušta, ali se ne prepušta. Grozničavo pokušavam da ga otopim. Privijam se uz njega, poput bršljena koji popunjava sve napukline zida. Kosom ga golicam po srcu. Udišem njegov miris, izdišem melanholiju.

Žalim što se nismo više grlili, dok smo mogli.

Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende