“Čitav jedan trenutak blaženstva! Pa zar to nije dovoljno čak i za ceo ljudski vek?”
Fjodor M. Dostojevski je pisac čija virtuoznost ostavlja bez daha. Njegov talenat ocrtava se u dubokom i detaljnom poniranju u ljudsku psihu i dušu. Valovi raskošnog talasa osećajnosti grle stranice svakog njegovog romana. Upravo zato, rađaju se široke ideje i misli koje svojom težinom obuhvataju mnoge uzdahe i tišine običnog i onog manje običnog čoveka i teže osvetljavanju velike tajne čovekovog postojanja.
Ovaj roman obojen je nežnim notama koje prate emotivne i dramatične izjave visokog tona, te u svom podnaslovu ima odrednicu sentimentalni roman. Sentimentalni roman, veoma popularan u predromantizmu, često podrazumeva osoben ljubavni zaplet sa dramatičnim prizvukom. Njega prate misli o osećanjima, ljubavi i životu.
Kada su nesrećni, ljudi uvek jače osećaju nesreću drugih; osećanje se ne razbija, već usredsređuje…
Iako je to okvir romana, njegovu suštinu čini sudbina jednog sanjara, njegov unutrašnji svet, strahovi, nade, i naravno, snovi.
Sanjar – ako ga treba podrobno odrediti – nije čovek, već neko biće srednjeg roda.
Ovo biće srednjeg roda osuđeno je na lutanje po raskošnim ulicama svojih snova. Bolesno razdražljiva mašta okupirala je njegovo čitavo biće, te se on u njoj gubi zaboravljaljući na svet oko sebe. Granica izmedju realnosti i nerealnosti nestaje, obavijena maglom, u očima sanjara. On je spreman da osmisli hiljadu života, da se zaljubi u snu i da u njemu živi.
Ah, kad biste znali koliko puta sam se tako zaljubio!…
– Ali kako, u koga?…
– Ni u koga, u ideal, u onu koju sanjam. Ja u svojoj mašti stvaram čitave romane.
Ali, snovi ponekad postaju stvarnost. Stvarnost dobija obrise snova i granice se brišu, između dva koraka, dva pogleda i zagrljaja. Sanjar dobija priliku da iskaže sve ono što je proživljavao godinama, da izmeri značaj snova prema događajima na javi i da na javi odsanja još jedan san.
Četiri bele noći ispunjavaju dugi, zamršeni, emotivni razgovori sa jednom posebnom osobom. Njeno ime je Nastenjka.
Mila Nastenjka, sada kada smo se opet našli posle beskrajno dugog rastanka – jer ja vas, Nastenjka, odavno poznajem, jer ja odavno nekog tražim, a ovo je znak da sam tražio baš vas i da nam je bilo suđeno da se sretnemo.
Reči su koje odišu idealističkim duhom junaka čija su stradanja istodobno i uživanja. Reči su koje otvaraju vrata bujici reči koja je živela u snu, da bude izgovorena u noći. Noć nekada traje duže od mraka, a da li će ipak biti osvetljena, ponekad zavisi samo od nas.
Knjiga koja čitaoca prenosi u bajkovito realan, svoj začarani svet, kome se čitalac vraća. Priča koja živi i nakon svog kraja. Jedan san koji ne umire.
Ivana Pantelić
Citati iz knjige: Bele noći u: Izabrana dela Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, Rad, Beograd, 1986.
Izvori fotografija: http://www.cinemotionlab.com/