Zašto se na izbeglištvo, izbeglice, pa uopšte na drugačije od većine gleda toliko ružno? Zar vam nije drago da je neko uspeo da izvuče živu glavu i da se spasao? Zar vam nije drago što planeta nije osiromašena za jednu osobu, što je jedna mala devojčica spašena od pogibije ili od suza jer joj je otac ipak živ? Kako možete da pomislite, a tek da kažete da oni treba da se vrate tamo odakle su, da treba da se vrate u jad i smrt? Ko vam daje pravo da odlučujete gde je kome mesto? Zašto gledate na njih kao da su štetočine? Mislite da uzimaju ono što je vaše? Pa, zar vas nisu učili dok ste bili mali da treba da delite, da date drugu pola svog kolača, ako on danas nema užinu? Zašto mislite da je sada drugačije? Nisu oni došli ovde da bi vas opustošili, ne brinite. Došli su ovde jer su morali. Došli su ovde jer nemaju gde, jer su njihove kuće spaljene, njihovo sve je nestalo sem njih samih, iako biste vi voleli da ni njih nema. Oni nemaju ništa sem svog ogoljenog života i brige gde i šta dalje.

Stidite se.

Stidite se sebe i te zastave druge zemlje kojom je ukrašena vaša majica. Prigrlili ste svog neprijatelja, a terate onog koji je isti kao vi, koji je zgažen od strane nekog drugog ili možda čak istog tog neprijatelja.

Ma, stidite se. Od glave do pete se stidite. Stidite se te svoje neosnovane i tako bezobzirne mrznje.

Stidite se. Stidite se celog sebe i tog tompusa koji vam gori prste u dvadesetoj godini i te balave face. Stidite se. Stidite se tog zatrovanog srca i duše, tih poganih reči koje idu iz vaših usta i tih bolesnih pogleda. Uostalom, zar ne znate da je i vaš ujak koji je otišao u Češku dok je ovde bilo bombardovanje bio izbeglica tamo? Zar ne znate da je vaša krv gledana na isti način kao što vi sad gledate takve kao sto je on? Vodite se mržnjom koju ne znam ni zašto osećate. 
Molim vas, ako ne osećate ljubav, zadržite mržnju za sebe. Nikada ne znate gde će vas put naneti. Verujte mi. Ni moji roditelji nisu mislili da će morati da napuste svoje kuće kako bi izvukli živu glavu. Nisu ni mislili da se više nikad neće vratiti u svoje domove u kojima su odrasli. Ni ja nisam ni slutila da ću čuti od bilo koga:”Vrati se odakle si došla!”

Ružno je da se tako ponašate prema ljudima koji ništa nisu krivi. To bi bilo kao kada bi se komšija ljutio na vas jer mu je stan poplavljen, a poplava ne potiče od vas, nego je njegova cev pukla. Besmisleno je, zar ne?

I mogu samo još jednom da vam kažem: S t i d i t e   s e.

Nina Dekić