Ovo je tekst posvećen svima vama, mladi moji divni ljudi, koji niste zadovoljni svojim telom, a naročito kilogramima. U pubertetu ili mladosti svi mi ,,tražimo sebe”, pokušavajući da budemo savršeni, a ne znamo da je svako lep na svoj način.
Dok sam bila mlađa, imala sam nekoliko kilograma viška i bila niža u odnosu na vršnjake. Umesto da budem vesela, da ne brinem, ja sam se zatvorila u svoju sobu. Zato pišem ovu ispovest za sve vas koji ste previše mršavi ili previše gojazni – u svojoj glavi. Za sve vas koji imate i idealnu težinu. Dijete su zlo, kako god da okreneš.
Tokom vremena, niko nije shvatao da ja imam izazov sa stidljivošću. Naime, možda bi i shvatili da ja nisam ćutala, misleći da tražim mnogo, a samo sam se više povlačila. I tako sam dobijala sve više i više kilograma. Dragi moji, izazov je uvek, ali uvek u neispoljavanju emocija. I u tome što težimo biti ono što nismo. Umesto da kod sebe volimo ono što vredi, mi se fokusiramo na ono što nam se ne dopada.
Mama me je, na moj zahtev, odvela nutricionisti. Sećam se da mi je neljubazna gospođa sa vrata rekla da moj ,,problem” mora da se leči. Prepisala mi je dijetu, i ja sam srećna otišla kući. Sve je bilo u redu, dok nisam ogladnela već oko deset sati ujutru. Sa dvadeset pet grama hleba i čašicom jogurta, nisam mogla pregurati dan sa četrnaest godina i sedam časova u raspored, pa sam se častila tog dana čokoladom. I sutra, i prekosutra… Na sledećem pregledu sam imala tri kilograma više. ,,Teta” mi je prepravila dijetu i rekla da me je lakše preskočiti nego zaobići. Izašla sam tužna dok je tata ostao da popriča sa njom. U hodniku sam upoznala Maju. Bila je visoka i mršava. Zavidela sam Maji na izgledu, a ona meni što mogu da jedem. A da su samo njeni roditelji shvatili da je to njena prirodna građa.
Nakon nekoliko meseci, usledila su mučna ispitivanja i testiranja. Lekari su konstatovali da sam zdrava. Nastavila sam sa svojom savršenom dijetom na sat – sve dok se jednog dana nisam obeznanila od bola u školi i završila u Urgentnom centru. Do mene je ležao momak. Koristio je neku dijetu bez ugljenih hidrata, pa mu je pozlilo. Sledeće što sam čula je kako doktorka glasno govori mojoj mami da moram da jedem i koja je mislila da se držim nove prepravljene dijete gde se jede više. Međutim, ja sam se izgladnjivala, pa prejedala i bila sve gojaznija. Išla sam i kod psihologa, ali je gospođa non-stop telefonirala i nije me slušala. Odlučila sam da prekinem sa seansama.
Često se pitam – šta je bilo sa Majom? Šta se dešava sa decom koja mi pišu i govore kako im je loše? Da li ih je iko saslušao? Da li ih je iko posavetovao da su dijete smrt? Da je neophodno biti ono ko zaista jesmo? I da nam priroda nije slučajno dala telo kakvo imamo? Još uvek nisam smršala, iako imam mnogo kilograma manje u odnosu na prošlost. Pišem ovo sa svojih trideset godina – volite sebe, zaista zaslužujete to!
