Draga Jano,
Danas sam videla tvoj crtež na jednom običnom trotoaru Beograda. Bilo je jutro. Sve je bilo obično, ako gledaš istim očima. Probudila sam se rano, doručkovala i izvela Džimija u šetnju.
Iskreno, za mene ništa od toga nije obično. Za doručak uvek pravim šejk u koji ubacim desetak stvari. Nakon svakog zalogaja zatvorim oči da bolje osetim ukus. Džimi i ja smo morali da šetamo onim uličicama gde je hladovina, jer je temperatura opet prerano zagrejala asfalt. Nije nam kreativna tura. Mislim da je i on već zna napamet, ali nama je uživanje. U povratku smo oboje već prokuvali i jedva sam čekala da dođemo kući. Povukao me je ka zidu zgrade da njušne nešto i tada sam ugledala crtež.
Ne znam koliko imaš godina niti kako izgledaš, ali zamišljam osmeh koji si nacrtala i na tvom licu. Zamišljam te neiskvarenu, jednostavnu, veličanstvenu. Zamišljam da si sanjar, jer samo takva možeš da izmamiš ovakvo treperenje u mojim grudima. Ne dozvoli da tvoju čistoću uklone kao što će kiša uskoro tvoj crtež. Ona će uvek biti tu, iako je ne vidiš. Ja ću od danas svako sivilo bojiti tvojim bojama nevinosti.
Uvek joj se vraćaj kroz otkucaje srca i tih razgovor uzdaha. Vraćaj se ovoj devojčici koja vidi više od odraslih. Traži putokaze u sebi. Čuvaj veru. Nije bitno u koju ćeš religiju verovati. Važno je da veruješ u dobrotu, ljubav, sreću. Da veruješ u razlike i nesavršenosti koje se prevazilaze kada voliš život. Važno je da izazivaš osmehe, ali je važnije da nikad ne izgubiš svoj. Da pomažeš ljudima, kada zatraže, najbolje što možeš. Ako veruješ u sebe, uvek ćeš verovati i u druge ljude. Dok god si ti dobra, ima još dobrih ljudi.
Možda ništa nije crno. Postoji neko ko će da boji ovaj svet kao što si ti promenila parče betona. Darovala si mu najlepše ime svetlosti. Darovala si mu osmehe i svoje srce, ljubav. I jedno nespretno napisano ime koje je meni ulepšalo dan.
Smejala sam se do sledećeg parka i tamo sela na ljuljašku. Džimi je bio toliko zbunjen da nije čak ni lajao. Jedna baka me je gledala neprestano, ali je bila predaleko, pa nisam videla da li sam joj simpatična ili luda. Zabrinula sam se da su mi noge preduge za tako nisku ljuljašku, ali nisu! Možda sam stvarno mala kao što kaže Arsenije. Ne znam, ali bilo mi je lepo. Ima možda godinu dana da nisam sela na ljuljašku, ali prošli put sam se samo klatila. Sad sam se opustila i osetila sam isti onaj dečiji strah od pada. Mene su previše čuvali kada sam bila mala. Onda sam shvatila da je to, zapravo, strah od letenja.
Setila sam se koliko sam se oslobodila. Nije me više sramota da se nasmejem tekstu nečije poruke dok sam sama u autobusu. Nije me sramota da sama odem na koncert i pevam sve pesme svakim atomom svog bića. Nije me sramota da govorim glasno o temama pred kojima izgaram od sreće. Nije me briga da li će neko pomisliti: ,,Vidi ovu omladinu, samo bulji u telefon. Nije ga ispustila iz ruke od kad je ušla u autobus.” Ne znaju da čitam književne tekstove svojih prijatelja i potpuno nepoznatih ljudi, ali podjednako genijalnih. I da ne mogu da prestanem da čitam, jer me raduju i teraju na razmišljanje. Nije me sramota da u prepunom kafiću ustanem i pokažem drugarici neku super vežbu koju sam otkrila. Možda su za nekoga sve ovo sitnice, ali ja sam zaista živela zarobljena u tuđim pravilima. Zbog toga sam se smejala danas glasno, u praznom parku, dok su me pratile zbunjene pseće okice.
Želim ti da sačuvaš tu slobodu i ljubav koje sada imaš bezgranično. I da uvek crtaš samo osmehe.
Dajana Mitrović
