Njih dvoje su se upoznali sasvim slučajno pod nekim čudnim okolnostima. Od tada, retko kad su se čuli, a sretali nikada. Sve do trenutka kada je on harao njenim gradom. Iz neke bezazlene priče, saznavši to, rešila je da mu napiše pismo iz šale. Kada je pročitao pismo, sa oduševljenjem je uzvratio odgovor sa predlogom za kratak susret u Beogradu.

Mislila je da se šali, ali je ipak pristala na taj ludi korak. Oboje su voleli prestonicu. Njenu buku, tempo života, reke. Zato:

„Kod Moskve u 14h. Ne šalim se.” – pisalo je u kratkom pismu za nju.

Dočekala ga je sa ogromnim osmehom na licu.

Od hotela „Moskva” produžili su niz Kameničku i Savamalu do reke.

Sve vreme su lupetali, cerekali se i filozofirali o buntu, ljudima, životu.

Bio je kao leksikon. Otvoren za svakakva pitanja, samo da je bolje upozna. A ona sva uopštena i oprezna. Oboje su jedno drugo shvatali ozbiljno, a u stvari ne zna se ko je tu koga više zezao.

Poklonio joj prelepe trenutke i pogled prestonice sa klupe kraj Save.

Brzo je došlo vreme za rastanak.

Ispratio je do stanice sa pretoplim zagrljajem koji će dugo pamtiti.

Razišli su se nečujno.

Ona putem Vojvodine, a on putem Srbije.

Ivana Mandić

Fotografija: http://www.serbia.com/srpski/povratak-beogradufoto-prica/