Da li nas je omamila Evropa, ili smo bili neizbežni na mapi onog drugog?

Kao na bombi, otkucavali su sati i gradovi do kršenja obećanja. Spalili smo savest na par dana, žrtvovali tuđa srca za iskre magije. Udisanje Folendama na doku, u zagrljaju. Ukraden poljubac dok jedemo briselski vafl. Predstavljanje porocima u Amsterdamu. Razlivanje Pariza dok se iza nas beli Sakr Ker. Preskakanje minhenskih bara pod kišobranom.

Ne čudi što smo prekršili i obećanje da ćemo se samo do granice ljubiti i nastavili da docrtavamo uspomene u Beogradu. Dopustila sam da me provoza kroz priče koje je sakupljao i stvarao godinama. Oslobodila sam komore i pretkomore za njega, zaboravivši da je praznoglavo verovati onome ko ne poštuje svoju reč. Kad mu je oduzeta prva stolica, sam je slomio drugu.

Nasmejali smo čokoladom malenu imigrantkinju u pokušaju da poslednji dan pamtim po nečemu drugom. Govorio je reči koje se čuvaju za kraj i brisao oči. Ja sam svoje sklopila. Suze sam prolila na drugim mestima. Iza crnih naočara na stanici. U prelepoj haljini na podu kupatila. Pored laptopa, kada sam razbila njegov namerno očigledan pseudonim ili čitala rođendansku čestitku.

Nije želeo da prizna da nam se putevi nisu slučajno ukrstili kada je krenuo na zapad sa mnom, umesto na istok, njoj. Ili je zaturio kompas u nekom od silnih putovanja; dok je šetao Kopenhagenom, igrao fudbal sa Kolumbijcima, leteo iz Jerevana. A mogli smo i da ga bacimo zajedno, u Istanbulu, pa lutamo orijentišući se jedno prema drugom.

Pokušavam da zadržim u umu barem sliku iz ogledala u liftu te prve noći – kosu koja mi je ispala iz repa, osmehe opijene od ispunjene želje, plavo svetlucanje mojih minđuša i njegovih očiju. Tvoja priča će imati najlepšu scenografiju, rekla sam mu dok smo sedeli na podu hotela. Šteta što je, na kraju, samo scenografija ostala.

Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende