Dragi moj,

Danas smo osvojili ono brdašce i pogledima grlili ceo Novi Beograd. Danas smo udisali miris tek pokošene trave i u istom trenutku osetili dah morske soli. Danas sam tvoja 1251. dan.

Prvog dana nisam ni znala da sam tvoja. Prvog dana je bilo jednostavno: ,,Hoćeš da se ljubimo?” Bilo je jedno opijeno: ,,Sviđa mi se tvoj parfem.” Bio je prvi ples. Neočekivano, pred zbunjenim očima. Onaj ples koji nisam dobila u plavoj haljini, ali jesam kad se nisam nadala.

Naučila sam da ne planiram. Mislila sam da te želim u inat. U junu. Bliskog, a nepoznatog. Mislila sam da te želim zbog hemije. Zbog vatre koja mi je tekla kroz prste te noći u prostoriji prepunoj pijanih ljudi. U gradu sa mostom koji spaja duše. Mislila sam da te želim zbog slatkog, jeftinog šampanjca negde između evropskih gradova. Bila sam sigurna da mi ne trebaš oko Nove godine, u zimu koju nisam podnosila. Bila sam nesigurna u razgovoru između Dajane koja te nije poznavala i Dajane koja te je krišom gledala. Poricala sam da mi se tvoje lice pojavljivalo umesto tuđih.

Sve svoje misli sam zagrlila i ispratila uz osmeh koji je pucao iz očiju, sutradan kada sam dobila tvoj prvi jasan znak. Tu si. To nije naša noć. To je naše vreme. Smejali su se mojoj slici: ,,New year, new life.” A ti si došao baš oko naše Nove godine. Pitali su me: ,,Šta si mu uradila? Pred tobom je otvoren kao nikad pre.” Zbunjivala sam se i govorila da nije do mene. Nisam bila u pravu.

Pokazao si mi pravog sebe da bi probudio skrivenu mene. Da bi mi skinuo sve ograde nepoverenja. Sve nacrtane osmehe koji su iz inata vrištali: ,,Nije mi ništa, kada mi je bilo sve.” Ugrejao si zimu u meni. Zablistala je pred mojim očima kao da je živim prvi put. Bila je kao ti. Kao da te prvi put vidim. Kao da te nikad pre nisam poljubila. Prsti su počeli da slikaju ljubav umesto želje. Dete u meni se smejalo. Oslobođeno i voljeno.

Sve grčeve koji su delovali kao ljubav sam pomilovala sa zahvalnošću što su od mene napravili jaku osobu. Svi grčevi su se prosuli kao najsitniji prah pred jednim: ,,Volim te.”

Tvoje usne mi tope sve zabrinute misli. Tvoja ruka se vešto spušta na moje telo, obavija mi kukove i kaže: ,,Ne dam te.” Tvoje oči menjaju oblik i boju kad me zagrliš. Bili smo na najlepšim putovanjima po mestima i strahovima. Srca su uhvatila zajednički ritam koraka. Igraju onaj naš ples bez muzike na košarkaškom terenu malo pre ponoći. Osećaš moje promene i tu si. Tu si kad falširam da me podsetiš da imam snagu koja mi treba. Tu si kad bez greške izvodim forte da aplaudiraš najjače i mojoj sreći dodaš svoju.

Ostvario si moju nadu da postoji neko koga voliš mirno i prirodno. Bez vatrometa u glavi, sa slobodom u zagrljaju. Nadala sam se da ću naći nekog kome ću biti najlepša kad tek otvorim oči i sanjivo cijuknem dok se protežem. Ti si ostvarena svaka moja željena i još nezamišljena nada u obliku najlepšeg muškog tela, najduhovitijeg karaktera i bogate, bezgranične duše.

Hvala ti za sve što nas čeka.

Dajana Mitrović