Nešto me je vuklo njemu, ali su bili potrebni meseci da prepoznam osećaj koji sam zaboravila. Posle je bilo lako. Pustila sam ga da me juri; nisam prebrzo trčala, okrećući se stalno, da vidim koliko je udaljen. U jednom od tih okreta me je poljubio.
Voleo je kad nosim ogroman ljubičasti džemper koji je moja majka isplela u mladosti, moje lucidne izjave i oči pune tuge. Bila sam enigma koju je toliko želeo da reši, da nije video da tako samo menja kombinacije i udaljava me od sebe. Znala sam da je ono što želim oduvek, samo je došao prebrzo. Izluđivale su me unutrašnje SWOT analize kratkog i dugog roka.
Smetao mi je nikotin u njegovim poljupcima, ali još uvek mogu da dozovem žmarce koji peckali celo moje telo nakon poslednjih. Poljubila sam ja njega tog petka, iako sam ga u ponedeljak ostavila. Da bih mu uništila nadu koja se stvorila zbog moje slabosti, morala sam da ga slomim.
Preskočio je granicu ljubavi i mržnje; no, nije se mnogo udaljio od iste. Ja sam ostala u međugraničnom prostoru. Gledam ga ponekad. Ćutim.
Niko me tako dobro ne ljubi u snovima.
Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende
