Često sam lutala. Tražila se. Previše se moj svet vrteo oko drugih ljudi. Premalo oko mene. Ovo je prvi trenutak u mom životu kada mogu da kažem da sam se pronašla. Donekle. Sebe nikada ne možemo u potpunosti istražiti. Obožavam putovanje koje sam započela. Avantura kroz sopstvene otkucaje je neprocenjiva.
Dakle, pronašla sam se. Zbog toga imam želju da ti kažem da ono nisam bila ja. Nisam bila ja ni dok sam bila sa tobom. Nisam bila ja ni kada sam te ostavljala. Dodaj svemu tome naše smešne godine i dobićeš čorbu nezrelih želja, zbunjenih očekivanja i neosnovane žurbe. Moja glava je bila puna loših ocena, nedovršenih svađa, zgrčenih glasnih žica i svega nedorečenog. Nedorečenost me je i dotukla. Tada.
Jedna je stvar što nisam bila iskrena sa tobom. Za mene je strašnija bila laž u ogledalu. Osmeh koji sam crtala tvojim toplim pogledima. Ja sam bila ogledalo. Od mene se odbijalo svako tvoje “ljubavi”, pa si mislio da i ja to osećam. Sebe sam ubedila da to ja izgovaram. Izgubila sam se između bivših, uništenih očekivanja i potrebe da me neko grli. Izgubila sam se u tamnim očima u kojima sam videla spas. Pogrešila sam. Moj izlaz su bile tamne oči – ali moje. Nisam stigla da se sastavim, a htela sam već da se gradim sa tobom.
Srećna vest je da greške ne postoje. Svaki dan je najbolji dan našeg života. Ta skoro punoletna Dajana više ne postoji. Veruj mi da je čak i ona davala sve od sebe. Pokazivala je svoju najbolju stranu. Volela je da kuje planove da bude sa tobom. Volela je da te drži za ruku i svima kaže da ima dečka. Nije volela najvažniju osobu na svetu. Sebe. Mislila je da je on odgovoran za njenu nesreću. Podrazumevala je da ti treba da joj stvoriš sreću. Ja znam da si to želeo, ali ona nije bila spremna. Nije bila spremna da prizna sebi da sreću jedino može da pridigne sa dna svog srca, a ne grabljenjem tuđe pažnje.
Kada povredimo nekoga, ponekada nismo ni svesni. Moguće je da nikada ne spoznamo promenu koju smo pokrenuli u toj osobi. Međutim, ja imam svoj vremeplov. Dnevnik. Sastala sam se sa tadašnjom Dajanom i mogu da ti kažem – hvala. Hvala što si joj prvi pokazao kako treba da je poštuju. Hvala što je baš od tebe naučila da nas ljubav menja iz korena. Hvala ti što si uspeo da budiš tu uspavanu sreću, iako je ostala ispod površine.
Zbog toga mi veruj kada ti kažem – nisam tada bila ja. Nisam osetila da mi se podsvest puni suzama. Slagala sam događaje umesto iskrenih osmeha. Zatrpala sam se ljudima, nadama i snovima na podu neiskustva. Hvala ti što sam naučila da je raskid težak sa obe strane i kako da se izborim sa samom sobom.
Srećom, meni su sopstvene varke ostale iza dvadesetih. Možda si do sada naučio, ali želim da čuješ od mene. Slušaj druge dok ćute, dok gledaju u stranu ili se igraju prstima. Odvoji svoju od njihove energije, pa onda veruj. Mnogi su se sklupčali u uloge, maske da bi sebi bili dobri, dovoljni. Pametniji si od toga. Menjaj samo ono što istinski želiš, a ostani svoj. I smej se. Mnogo se smej.
Dajana Mitrović
