1. Odakle želja da volontiraš na OI?

Moje prvo volontersko iskustvo se vezuje za Univerzijadu održanu 2009. godine u Beogradu. Mogu reći da sam tada bila i na pragu onog sveta u kom se u potpunosti pronalazim, a to je internacionalni svet različitosti. U to vreme bila sam gladna za upoznavanjem drugih kultura i verovatno sam tada prvi put progovorila engleski jezik u neposrednoj komunikaciji. Za mene je to iskustvo prozor u svet. Sasvim prirodno i po nekoj logici, želela sam da odem korak dalje i doprinesem sportskom takmičenju najvećih srazmera, a to su Olimpijske igre. Moja najveća inspiracija je doprinos i želja da budem deo kako malih, lokalnih poduhvata tako i globalnih internacionalnih misija. Olimpijske igre su simbol svega onoga što me najviše inspiriše, a to je uspeh uz ogromna odricanja, izvanredna posvećenost, fer igra, različitosti, tolerancija. Želela sam da makar na kratko budem podrška onima koji su život posvetili sportu i isti doveli na rang najviše umetnosti koja nas posmatrače ne čini samo uzbuđenim već i apsolutno očaranim samim prizorom koji se odigrava pred nama.

2. Kakvo je tvoje celokupno iskustvo sa Olimpijskih igara u Riu?

Sve Olimpijske igre imaju svoju univerzalnost i standard organizovanja i održavanja, one u mnogome zavise i od zemlje samog domaćina. Treba imati u vidu da je tih mesec dana provedeno na drugoj hemisferi u zemlji koja mi je do pre samo par godina delovala nedostižno daleko. Takođe, ovih mesec dana se vezivalo za boravak u gradu koji se ne može dičiti sjajnom reputacijom i sigurnošću. Čak naprotiv, reputacija je dodatno pogoršana medijskom propagandom koja je forsirala teme Zika virusa, zagađenosti vode i samog kriminala u gradu. Osećaj dolaska u taj grad se može nazvati čistim adrenalinom, pozitivnim i negativnim. Nikada neću zaboraviti noć otvaranja Olimpijskih igara koju sam podelila sa stanovnicima ovog grada, sa buntovnicima, protestantima, kapueristima, sa svom radošću i gnevom koji su delili te noći. Neograničen pristup Olimpijskom parku se može nazvati ogromnom privilegijom koje sam ja bila neprekidno svesna i na kojoj sam bila istinski zahvalna. Momenat pristupa Olimpijskom bazenu i press zoni je nešto što se pamti čitav život. Kažu da se život ne meri udisajima, već momentima koji oduzimaju dah. Takvih momenata je tamo bilo bezbroj. Svakodnevno sam prisustvovala pisanju istorije. Poslednjim momentima pripreme plivača pred samu trku, obaranje ličnih rekorda, očekivanim i neočekivanim pobedama, ceremonijama dodele medalja, suzama nakon pobede, prvim izjavama za  medije, nastanku fotografija koje samo sat vremena obilaze čitav svet. Za prizor pune Marakane u vatrometu ne postoji adekvatan naziv.

3.  Bila si na finalu naše vaterpolo reprezentacije, možes li nam reći kako je taj spektakl izgledao? 

S obzirom na to da su se moja zaduženja zasnivala u foto timu, finale sam ispratila uz same fotografe, na metar od bazena. Bilo je nesvakidašnje i izuzetno emotivno! Borba je od samog starta bila izuzetno temperamentna što je i u skladu sa nacionalnošću obe strane u finalu. Selektori su svoju neretko iskazivali i psovkama upućenim sudiji i na maternjem jeziku što me je teralo na smeh, kada bi se kolege okrenule ka meni i videviši moj izraz lica, mogli su da shvate šta su selektori govorili, iako nisu mogli da razumeju ni reč. Usled mojih reakcija i emocija prilikom svakog napada reprezentacije Srbije, bilo je više nego očigledno odakle dolazim. Navijanja na tribinama su bila podeljena i sa svih strana sam mogla uočiti srpsku zastavu. Navijali su pak i navijači drugih zemalja. Onog momenta kada je usledila naša pobeda, briznula sam u plač. Naši zvaničnici i vrhunski sportisti su čestitali jedni drugima, dok su meni prilazili volonteri i fotografi uz šaljive predloge da uskočim u bazen zajedno sa našim vaterpolistima. Tokom svečane ceremonije dodele medalja i gledanja u sopstvenu zastavu koja se uzdiže tako daleko od naše zemlje uz zvuke himne i u tako bitnom, istorijskom momentu, pokušavala sam da ubedim sebe da se to zaista dešava. Sopstveni um često ne može da približi realnost i svesnost situacije u kojoj se nalazimo. Iz tog sna me je trgao poziv u press zonu gde sam dobila zaduženje da prisustvujem davanju izjava naših vaterpolista za RTS, na srpskom jeziku, koje sam beležila i odmah nakon toga prevodila za strane medije.

4.  Kakva je razlika u atmosferi među navijačima, u odnosu na neku drugu uobičajenu utakmicu?

Nivo entuzijazma može biti isti, ali se ovaj na Olimpijskim igrama verovatno može pohvaliti većom čistoćom i često manjom pristrasnošću. Ovde pored ljubavi prema sopstvenoj kulturi i naciji pre svega vlada ljubav prema sportu. Imala sam priliku da doživim navijanje brazilskih navijača upućenim reprezentaciji Srbije. To je nešto neprocenljivo. To je ono zajedništvo i tolerancija koju sam spominjala na početku.

5. Da li planiraš da se prijaviš na OI Tokio 2020?

Među članovima moje porodice već kruži ta šala da ne znaju gde ću biti narednog leta, ali znaju da ću biti u Tokiju leta 2020. godine. Ukoliko se zaista nađem u Zemlji izlazećeg sunca te 2020. godine, to će se desiti u svrhu doprinosa Paraolimpijskim igrama. Na neki način već živim buduće Olimpijske igre u Japanu. U samom Rio de Žaneiru sam posetila japansku kuću otvorenu u svrhu promocije narednih igara, gde sam videla i repliku budućeg Olimpijskog parka. Svakodnevno predajem engleski jezik japanskim studentima koji sa mnom dele dinamiku izgradnje Olimpijskog parka iz prve ruke i promene koje Tokio već sada doživljava. Među svojim studentima imam i one koji se razvojem promocije Tokija kao  olimpijskog grada. Zanimljivost je ta da moj najstariji student pamti Olimpijske igre koje su  održane u Tokiju davne 1964. godine, kada je on bio srednjoškolac. Japanci  kombinuju svoj najvredniji resurs, efikasnost sa ostacima starih Olimpijskih igara. Da, neki objekti izgrađeni u tadašnju svrhu će poslužiti i 2020. godine. U svakom slučaju, ako ne budem ja ta koja će prisustvovati budućim Olimpijskim igrama, volela bih da budem makar minimalna podrška u kampanji naših volontera koji će se tamo uputiti. Tokio će te godine biti sasvim sigurno najskuplja tačka na našoj planeti.

O Ivaninim dogodovštinama u Brazilu možete saznati na njenom blogu: https://volunteersjourneyblog.wordpress.com/

Jelena Maletić