Kad Aleksandra priča o Pupinu, on kao da oživi u našim umovima. Postaje nam jasnije sve što je godinama gurano u zapećak. Izlazi na videlo sve što je taj čovek nesebično radio za svoju domovinu. I zašto je izrastao u tako velikog čoveka i naučnika. O njemu su mnogi govorili. Ali niko, nikad kao ona. I drugi su govorili o njemu, ali ni približno dobro kao što ona to radi. Sa kakvim žarom i zanosom ona priča – to je neverovatno.
Nije čudo što posetiocima oči zasuze od tolikog naboja emocija. To osećaju zbog tuge što ništa nisu znali o tako velikom i plemenitom naučniku i najvećem srpskom dobrotvoru. A osećaju i bes, jer se od njih to godinama skrivalo uz sistematsko brisanje i prekrajanje istorije. Najbolji primer za to je Pupinova autobiografija. Komunističke vlasti bivše SFRJ su izbacile iz ove knjige reč o Svetom Savi ispričana kroz viđenje autora. Takođe, izbacili su i predgovor Miloša Crnjanskog.
Rekordna poseta Istorijskom muzeju zbog Izložbe o Pupinu
Ne hrle ljudi u muzej zbog Aleksandre ili zbog samog Pupina. Oni su dolaze zbog sebe i zbog onoga što Pupin može da im da. Zbog čiste koristi su došli. Od Pupina mogu da uzmu primer, snagu, hrabrost, odlučnost, veštinu, kreativnost. Žele da se napajaju sa nepresušnog izvora. Što je imao za života delio je izobilno, a to čini i posle smrti. Motivaciju su došli da uzmu za svoj svakodnevni život. Njegova autobiografija najbolje svedoči kolika je bio inspiracija za ljude svoga vremena isto kao što je i danas. Zbog čega ljudi dolaze nije važno. Važno je da dolaze.
Veoma sam ponosan što poznajem Aleksandru Ninković Tašić. Ona se svim srcem bori da Pupinovo nasleđe u Srbiji ponovo zaživi. U njenom prisustvu svaka osoba želi da se zadrži što duže. Ona ima neverovatno pozitivnu energiju koja privlači kao magnet. Ona crpi neizmernu inspiraciju iz Pupinovog dela i njegove ličnosti i deli je sa nama, ostalima. Ona je velika žena koja se bori za velike stvari.
Na izložbi o Pupinu u Istorijskom muzeju Srbije bio sam 7 puta. Slušao sam sva moguća vođenja. Čitao sam tekstove na zidovima i po nekoliko puta. Na kraju sam pročitao Pupinovu autobiografiju i postao vodič svojim drugarima. Nekada sam samo išao tamo da bih sedeo u improvizovanoj učionici gde je Pupin lično predavao svojim studentima na Kolumbija univerzitetu. Činio sam tako jer sam želeo da budem nadahnut, želeo sam da me Mihajlova snaga zapahne. Da je samo udahnem i da budem jak kao on. U jednom momentu shvatio sam da samo sedenje tamo neće pomoći. Da je Mihajlo samo sedeo nikada ništa ne bi uradio. Zato sam morao da se pokrenem u nekom pravcu. Nastaviću da se krećem i verujem da će se putevi tako otvarati i da ću na kraju stići na željeno mesto.
Mene samo zanima, kako je moguće da neko ode u muzej, a ne sedi kući i gleda TV? Ako cela Srbija gleda “Parove” ko su ti ljudi koji dolaze u muzej? Postoje li oni stvarno? Jedan moj drug se našalio: “To su isti ljudi, samo su našli malo praznog prostora između emitovanja “Parova”.
Bez obzira na sve, zaborav uopšte nimalo nije nagrizao Pupinovu veličinu. Koliko god su mraka, senki, laži i kleveta, bacali na njegovo ime nisu uspeli da pomute njegovo delo. Može li se grad sakriti kad na gori stoji? (Mat. 5; 14) Da čovek može pošteno živeti i steći materijalno bogatstvo svedočio je svojim životom. On je dokaz da dobro delo večno živi.
Fotografije: Izvor: 24sata.rs
