Izvini što te noćima kidnapujem iz snova u kojima bi radije bio.
Možda ti je i bilo zabavno na onom otmenom prijemu, koji smo posetili kao poslovni partneri. Doduše, nisi morao da preteraš sa šampanjcem i osramotiš nas oboje. Zato sam te naredni put povela samo do trafike. Ali…
Zbog sinoćnog zagrljaja moram da se izvinim. Nije trebalo da ti ne dam da se udaljiš. Utisnula sam se u tebe; kao žig, kao da želim da nadoknadim sve mesece tišine. I još ona devojka koja je pomislila da smo ljubavnici… Na te poglede jesmo navikli na javi, ali nisu nas ljudi od oblaka morali podsećati na stvarne, koji i dalje misle da smo bili nešto više. Ne greše; bili smo. Samo, ne ono što su očekivali.
Gurni i ovu priču u limenu kutiju od čaja, sa sitnicama koje te podsećaju na mene. Baci je već jednom. Ionako ti ništa ne nedostaje. Ja ću izbrisati tvoje poruke; predugo to odlažem. Bićemo kvit. Vremenom ću zaboraviti kako smo slobodni bili jedno pred drugim. Sloboda nas je i dovela do tačke u kojoj razgovaramo samo u snovima.
Mrzim kad me glava zaboli čim se probudim; znam da si trčao po njoj cele noći. Ni ja ne želim da si tu, veruj mi. Idi u tuđe snove. Već si otišao u druge živote.
Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende
