Draga ja…
Danas je ponedeljak.

Mi volimo ponedeljak. Učili su nas da je to mesečev dan, i da ne treba započinjati ništa važno danas, jer je mesec promenjiv. Mi to poštujemo , i mi se držimo toga. Mi nismo sujeverni, mi smo poslušna mlada bića. 

Budući, draga, da je kasna noć, a tvoje misli su na ovom “parčetu ekrana”, i budući da voliš ponedeljak a vrlo si čangrizava, lenja i tvrdoglava, da je još uvek nedelja. Vratili su nam naših sat vremena.

Ako je tako, onda je nedelja. Nedelja je dan Sunca, savršen za odmor. Zlatni dan je idealan za trenutke koje ćemo dugo pamtiti. 

A Mi ne volimo nedelje. Mi ne koristimo kalendare , i planere ,i  mi smo precrtali, izbrisali spalili nedelje. Rodjeni smo u nedelju, prvi put zaplakali, udahnuli, progledali, ali je ne volimo.
Zašto ne volimo nedelje?! Zbog toga sto su nam, jedne takve nedelje ukrali postojanje, usadili nam nemire, porušili ognjišta naše glave, nisu nas pozvali u rajske dveri.

Mi nismo vernici, da bismo zgrešili, ali su nam uzeli  veru u druge, koji sa verom ljube, da bi voleli, i ostavili su nas na kiši.

 Mi volimo kišu, ali ove nedelje je nema. I nju su nam ukrali.

Šta bismo mogli, mlade usijane glave!  Da istupimo iz mase, gde niko nikad ne čuje,jer svi nekuda žure a ne znaju kud. 

Ne bih da vrištimo, izgubićemo glas. Mi ne želimo hvalu i slavu. Želimo da nam vrate nas.

Šta možemo sada, budući da je nedelja jer mi ne volimo nedelje !?

Vratićemo se u postelju, meku postelju , toplu ko duša punjena medom. Ali , ko je upalio svetlo? Ugasite ga, molim vas, ne želim da demoni mojih snova, niti utvare moje duše izlete napolje. A to mi rade nedelje. Nedelja je dan za izolaciju i meditaciju, ali kako da dozvolim sebi , da moje nedelje budu ružičaste dečije zvečke.

Koliko je to čudno ?!
Zato, molim vas, uzmite ovih sat vremena, ne želim ih, zaista.
Ne želite, ili ne možete?!
Da li je to neki znak ?!

Želite li da mi vratite svaki izgubljeni sat ove nedelje, ove godine, ove 22 godine.
Da li želite da mi poručite, kako ostavljam nerešene jednačine , algoritme sve ove 22 kratke godine?! Ali ja ne želim ništa da menjam. Ja ne želim štapiće magije , sa čarolijom mesečeve prašine, suze kakvog jednoroga ili sirene iz morske dubine.

Ne želim ja nove cipele, ove koje imam još uvek se drže.
Ne želim pilule zaborava i sreće. Pitam se, šta kada prođe rok trajanja, postoji nli garancija za takve stvari, pitam se !
Ne želim
Ne želim da vam ređam stvari koje ne želim. Mnogo ja ne želim.

Ne želim ja, to, to i to.
Ali želim ono, ovo i ono.
Ali najviše želim da prespavam nedelje, usamljene su i bespotrebne.
Želim da se čuje moj glas i vidi moje slovo. 

Želim da zavolim nedelje.
A nedelje su sve okovane stranice knjige, za čije čitanje ja nemam hrabrosti, niti tu vidim kao svoju slabost. 

Želim da me naučite da volim ljude.

Pre toga, naučite me da volim nedelje, neki ljudi su mi pogazili njene lepote.
Naučite me
Pre no što se javi novi ponedeljak

A ponedeljak je

Milica Marković