Dragi moj,

Ovo pismo je drugačije, jer tebe nema. Nema te u onom telu u kom sam te upoznala. Znam da živiš kroz druge na najčudesnije načine. Znam da živiš kroz mene, kroz moje misli, kroz sve ono čemu si me naučio. Znam da me gledaš kroz slike, kroz sve uspomene i sve čupave prijatelje koje srećem.

Ne pamtim koliko puta sam zakasnila u školu, plašeći se da prođem pored nekog psa koji se slučajno zadesio na putu. Ti si bio jedna od onih životnih stvari koje ne očekuješ, koje misliš da ne želiš, a potrebne su ti više od svega što si iskusio do tad. Bilo me je sramota da pričam drugima da sam se krila od tebe iza vrata, čekajući da prestane to tvoje srećno skakanje. Čudno bi me gledali da sam priznala da se ponekad plašim svog psa. Još gore, da ga se plašim kad skače od sreće što ide u šetnju. Sad mi nije bitno šta će reći. Bila sam samo neko ko je učio sporo.

Naučio si me da ustajem rano. Previše rano. Onda kada sam najviše htela da spavam. Kada sam bila devojka u pokušaju, a zapravo devojčica koja je jedva ustajala na vreme da stigne u školu. Sada sam se budila poletna, znajući da moram o nekome da brinem. Nisam ustajala zato što sam morala. Želela sam o tebi da brinem, sa svim svojim neiskustvom i strahom od životinja. Imao si tako mirne oči i dobru narav, da sam postepeno zavolela sve takve oči, koje god da su boje.

Naučio si me da razgovaram sa lutalicama, da vidim život njihovim očima. Da ih nahranim, jer oni nemaju nikoga ko bi se budio zbog njih. Da procenim kada su raspoloženi, a kada treba oboje da nas branim. Da, ohrabrio si me da se borim protiv životinje od koje sam nekada bežala, samo da bi ti bio dobro.

Upoznao si me sa mojim krajem. Pokazao si mi kako se uživa u šetnji, u istraživanju. Za nas je dva sata bilo malo. Bili smo neustrašivi. Bili smo najlepši. Bili smo neobični, jer si bio tek drugi samojed u kraju. Ko zna kako smo izgledali drugima. Mi smo bili sve ovo u našem svetu. U taj svet su ulazili drugi ljudi – spontano, slučajno, radoznalo, svakodnevno. Stidljiva Dajana je pričala sa svima koje je sretala, jer je imala podršku u tebi.

Sećam se našeg prvog zagrljaja. Vratili smo se iz šetnje. Bio je april. Dan neobično topao i prelep. Popeli smo se na terasu i tada sam te zagrlila. Sećam se da si bio zbunjen, da si raširio oči – minimalno, ali dovoljno da zapamtim. Umirio si se i pustio me da te grlim. Tek sam mnogo kasnije saznala da psi ne vole naše zagrljaje, jer smatraju da im zauzimaš prostor. Ali tad si bio tako dobar prema meni. Kao da si osetio da ništa ne znam o tebi, pa si me pustio da proučavam.

Umesto da ja dresiram tebe, ti si potpuno promenio mene. Takav prijatelj se stiče samo bez reči. Mislila sam da slabo učim, a zapravo je sve bilo prebrzo. Ušao si u moj svet kao i svi – da me obogatiš novim saznanjima, novom ljubavlju. Prebrzo sam naučila. Za devet meseci si otišao. Dok sam zavlačila prste u tvoju skoro već nepomičnu, meku dlaku, obećavajući da ćemo sutra u šetnju, znala sam da u tu šetnju ideš bez mene. Dugo sam krivila sebe što se sve tako brzo završilo, ali skoro sam shvatila da si na Zemlji obavio sve što je trebalo. Znam da si deset dana kasnije ti poslao mog tatu u Suboticu i da si mu ti stavio oglase u ruke u kojima je pisalo: ,,Prodaju se štenci samojeda”. Ti si doveo onu malu, blatnjavu, smrdljivu loptu u moj život da ne bih bila tužna. Da bih nastavila da učim i da volim. Takva ljubav se ne oseća samo jednom u životu. Takva ljubav se prenosi kroz sve pse koji prolaze kroz naše živote. Uvek je drugačija, jedinstvena, neponovljiva. Uvek te promeni. Uvek je neodoljiva.

Hvala ti, Astore, što zbog tebe sve ovo znam. Ti si zauvek moj pas. Moj večan prijatelj.

Dajana Mitrović