Da se podele šake

u šake prozračnih

dugih nebesa

i da ne ostane ništa

ništa

do laganog maslačka

koji se otkinut njiše

na dovratku

oljuštene kapije

ništa

do jednog vetra

koji će te dahom buditi

da zasanjaš

ono od čega si davno

nesvesno odustao

ništa

do pritajenog osećaja zvezde

i plamička cveta

na bakinom miljeu

na stolu u tebi

koji je upravo postavila mama

i ti sedaš da pojedeš

nekoliko uzdaha

i popiješ hleb sunca.

Ništa

do jednog najtišeg

ništa.

Ivana Pantelić

Fotografija: http://magdeleine.co/