Da se podele šake
u šake prozračnih
dugih nebesa
i da ne ostane ništa
ništa
do laganog maslačka
koji se otkinut njiše
na dovratku
oljuštene kapije
ništa
do jednog vetra
koji će te dahom buditi
da zasanjaš
ono od čega si davno
nesvesno odustao
ništa
do pritajenog osećaja zvezde
i plamička cveta
na bakinom miljeu
na stolu u tebi
koji je upravo postavila mama
i ti sedaš da pojedeš
nekoliko uzdaha
i popiješ hleb sunca.
Ništa
do jednog najtišeg
ništa.
Ivana Pantelić
Fotografija: http://magdeleine.co/