Ne znam sta mi je privlačilo pogled te jeseni, kada je bio spoj svega što ne podnosim – mangupski osmeh, plave oči i karirane košulje. Ne, on nikako, govorio je najbolji drug. Dobro, progunđala sam mrzovoljno.
Pola godine kasnije, zatekli smo se na istom mestu u isti čas. Drug je ovoga puta ostao kod kuće. Kada me je konačno spazio, naša priča je postala neizbežna.
Od katakombi do sunčanog vrha tvđave, popunjavali smo dane jednog aprila nadmudrivanjem i teranjem inata. Mamila sam ga, pa ignorisala; kada bih bila blizu popuštanju, njegov inat nas je vraćao na startnu poziciju. Ponašali smo se kao da smo u vezi, a da se nismo nijednom poljubili. Dva puta me je ispraćao na ekskurziju. Sitna kiša je natapala belu košulju koja je provirivala ispod tamnog kaputa dok me je podizao pri prvom oproštajnom poljupcu i plesno spuštao pri poslednjem.
Nismo se odmah upoznali, da, ali vreme i dalje nije bilo pravo. Njegovi dani prštali su od obaveza, moje noći od zabave. Da nije bilo moje evropske avanture, možda bismo našli kompromis u sumraku. Možda… Bivali smo sve dalji kako sam mu se približavala, pa to pokušali da sabijemo u par poruka. Bilo je i stvari koje nismo spominjali. Poruke su bile ona reč koja na kraju filma gledaoce obaveštava da treba da se udalje – nismo se ni videli. Plašila sam se. Da ponovo padnem na njega? Da me vidi slabu? U to nikada neću biti sigurna, ali u dijagnozu hoću; ostao je moja metastaza, ona koju proklinjem zbog stalne opasnosti da se vrati.
Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende
