Tamo negde u Parizu, Londonu, Pragu, a možda čak negde još dalje, Tunisu, Kairu, Kišasi, postoji duša slična tvojoj. Postoji neko koga je devojka ostavila, neko ko se oseća isto kao ti, neko ko ne zna da postojiš, ali zna kako se osećas. Postoji neko ko sa poslednjeg sprata svoje višespratnice posmarta isto nebo koje i tvoje oči proučavaju i kroz glavu mu prolaze iste misli kao one što tebe muče i zbog kojih noćima ne možeš da utoneš u san. Postoji neko ko upravo sada misli o svom savršenom paru, a ni ne zna da ti nisi samo plod njegove mašte. Razmišlja o tebi, vidi te, ali misli da je nemoguće da je ta druga polovina stvarna.
Ne poznajete se. Ne znate čak ni da ste se tačno pre dve godine sreli na pijaci i da je on uzeo onaj paradajz koji se tebi nije svideo i koji si razočarano vratila u gomilu ostalih. Niste se zapazili tada. Prošli ste pored svoje srodne duše, ali niste je prepoznali. Jeste, srce je počelo brže da lupa, ali ste pomislili da je to samo aritmija koju ste otkrili prošle godine. Zastali ste da prođe, ali nije prolazilo. Krenuli ste kući, uplašeni za sebe, a što ste se više udaljavali, to je srce bilo smirenije, obamrlije. Imali ste osećaj da treba da se vratite po nešto, ali već ste sve kupili. Šta li ste to zaboravili? Šta li vas je vuklo na ono isto mesto?
Ma, nije ni važno. Sigurno je neka glupost, kao na primer, eventualno, tamo neka srodna duša.
Nina Dekić
Izvor fotografije: www.pinterest.com