Moje telo nesvesno reaguje na tebe. Nisam bila ni svesna koliko si mi nedostajao. Osmeh mi je poleteo preko lica. Ne bih mogla da ga zaustavim da sam htela. Videla sam i tvoj osmeh i želela sam samo da se spoje. Nisam mogla odmah da te poljubim. Poljubac mi je delovao malo. Njime bih zahvatila mali deo tebe. Zato sam ti poletela u zagrljaj. Energija mi se lepila sa tvojom. Misli su mi stale. Telo je osećalo da si tu. Privlačila sam te bliže, kao da možeš biti bliže. Osećala sam tvoju sreću i upijala te. Dugo mi je trebalo da te pogledam. Možda je jedan deo mene mislio da sanjam i da ćeš nestati ako se odmaknem. Onda je usledio novi šok. Ti si zaista tu. Tvoje usne su tu i željno me zovu. Tvoje oči su tako blizu i najlepše se smeju. Poljubac je toliko dugo čeznuo na usnama. Imala sam osećaj da je nešto eksplodiralo kad smo se poljubili. Shvatila sam da su mi zatvorene oči, a nisam to htela. Htela sam da te gledam. Htela sam da se divim tvojoj snazi. Tvojoj lepoti. Ruke su šarale svuda po meni, kao da ću nestati ako me pustiš. Dodirivala sam te kao da proveravam da li si stvaran.
Vreme zaista ne postoji. Pre dve nedelje si otišao, a izgleda mi kao da je bilo juče. Mislila sam da ćeš mi nedostajati neizdrživo, a zapravo se sve odigralo brzo. Učila sam da živim u trenutku i očigledno je da sam u tome uspevala poprilično. Um nije bio svestan koliko je prošlo, jer mu nisam dala moć da me obuzme. Telo je znalo. Biće je znalo. Na potpuno nesvesnom nivou nedostajao je deo mene. Sinoć sam osetila kako se vraćaš. Osetila sam koliko sam čeznula za tim. Osetila sam kako nam se energije spajaju i prvi put bila sam opipljivo svesna naše zajedničke moći. Zajedno možemo sve što zamislimo. Možemo i ono što nikada nećemo zamišljati, a što će biti bolje od svega što je u umu.
Znam šta je sinoć eksplodiralo. Naša ljubav nije sa ovog sveta. Toliko je velika da mora da eksplodira da bi se prilagodila našim telima. Ali naše duše je čuvaju celu.
Dajana Mitrović