Недавно се у медијима скоро нечујно провукла вест о гашењу задужбине Илије М. Коларца, једне од најстаријих и најважнијих националних, културних институција које ова земља има. Вест је била незапажена баш код оних који су одговорни за системско и дугорочно урушавање оваквих и сличних институција, као и код већег дела јавности, међутим, студенти су изгледа препознали значај ове вести, те се убрзо на друштвеним мрежама појавила петиција „Сачувајмо Коларац“, са циљем да се спречи пропадање још једног културног средишта, у низу многих које су током бурних година реформи, како би то рекао Пекић, појели скакавци.
Незаинтересованост више не чуди никога, јер култура одавно не представља готово ништа, у земљи која полако, али сигурно заборавља и своје задужбинаре, и добротворе, научнике, књижевнике, уметнике, па и своју историју. Стога ваља подсетити јавност ко је био Илија М. Коларац и који је значај његове задужбине, за време у које је основана, за време њеног огромног значаја за српску културу и за данашње време.
Када је трговац Илија Милосављевић дошао у Београд 1817. године, са циљем да развија свој посао, вероватно није ни слутио какав ће значај имати његово залагање за књижевност, науку и музику у деценијама које следе. Заинтересованост за културу га је одвела у Матицу српску, чији је члан, заједно са супругом, постао 1854. године. Неколико година касније је основао Књижевни фонд, који је само до његове смрти штампао педесетак наслова, међу којима су и Гроф Монте Кристо Александра Диме, Дон Кихот Мигела де Сервантеса, Софоклова Антигона, а касније је Фонд штампао и дела као што су Историја српске књижевности Јована Скерлића и Љубав у Тоскани Милоша Црњанског. Фонд је помагао и двадесетак књижевних и научних часописа, а од свог оснивања бесплатно је штампао уџбенике и поклањао их најсиромашнијим ученицима.
Штампана су и дела из области науке, као и први преводи значајних иностраних књига из области географије, астрономије и историје. Илија Коларац тестаментом из 1878. оставља сав свој иметак српском народу са циљем ширења и побољшавања културног садржаја. Одбор Коларчевог Фонда донео је одлуку да се отвори Народни универзитет, те је на данашњем Студентском тргу саграђена зграда Коларчеве задужбине 1932. године. Универзитет није пружао класично образовање, већ се оријентисао на садржаје који нису били заступљени на постојећим универзитетима, настојећи да предавањима науку и културу приближи народу, али и на представљање различитих иновација на пољу културе, те су најугледнији истраживачи свакодневно представљали своја, али и светска научна достигнућа. Колико је оваквим радом постигнуто најбоље говори чињеница да је српска култура ишла у корак са светом и то у скоро свим друштвеним областима. Делатност Коларчеве задужбине временом се проширивала, те данас обухвата Центар за музику (који читаву годину организује концерте и предавања, од којих су многи бесплатни), Центар за предавачку делатност (где се сваке недеље организују неколико предавања из различитих области науке и сва су бесплатна), Центар за стране језике и Арт биоскоп Коларац, као и Коларчеву галерију и књижару „Александар Белић“.
Генерације студената, професора, научника и грађана прошли су кроз ходнике Коларчеве задужбине за преко 80 година њеног постојања. Многима је ова задужбина била једино место где су могли да се упознају са културом и уметношћу потпуно бесплатно, и остала најважнији културни простор који не нуди квази културу, већ једину праву културу, доступну свакоме ко жели да је чује и доживи. Данашњи студенти памте Коларац и по његовом клубу, беспоговорно најјефтинијем у граду и једином кроз чија врата одзвањају звуци класичне музике, звуци многобројних проба оркестара и певачких друштава. Овакав Коларац ће се можда ускоро угасити.
Питање које покреће гашење Коларчеве задужбине више није питање каква нам је култура, где је, нити која је њена будућност – питање се свело на основно и кључно: „Чија је ова култура?“. Више није довољно ( да не говоримо да је нетачно) рећи да је ова култура наша, национална, јер оно што је наше свакако чувамо, а не одбацујемо или заборављамо. Ако оно што је некад било национална култура више није наше, чије је? Чији је био Плато, чије је Нолитово издаваштво и о концу, чији је Коларац? Ако не желимо да сачувамо и унапређујемо националну културу и традицију, онда нам није потребан ни Коларац, ни САНУ, ни Матица српска, нити било која културна институција, онда нам не треба ништа и нико, јер више не постојимо. Одлучимо ли се да заиста ову културу назовемо нашом, онда одлучујемо и о њеној будућности. Онда имамо право да се запитамо зашто Коларац не треба граду Београду, држави Србији и каква је разлика у закону о бризи о Коларчевој задужбини и у бризи о Капетан-Мишином здању (згради Ректората), која је такође задужбина Мише Анастасијевића? И коме иде у прилог да се Народни универзитет, у коме је већи део садржаја бесплатан, угаси, и да „пребогатим“ грађанима не остане ништа друго, осим да преживљавају без културе? Гашењем Коларца угасила би се једна светиљка хуманизма и науке, били би смо ближи незнању за један мрак, мрачнији од било које епохе људског постојања.
У медијима се провукла ова вест. Надам се да се неће провући и у свести грађана, академске заједнице и целокупног друштва, јер без Коларца, заиста би мишеви коло водили.
Александра Батинић
Fotografije: Internet