„Ako me TO pitaš, kanda ću ti TO i odgovoriti“ kaže nam jedan od najglasnijih konceptualnih autora ove generacije, i dodaje „zato je izuzetno važno da mislimo, govorimo, stvaramo, živimo bez straha, da tako ohrabrimo i druge.“  Zbog ovoga mnogi ga nazivaju muzičarem, za neke je pisac i kolumnista, dok je ostalima neko sasvim treći. Međutim, bez obzira na kojoj ste strani, složićete se, u njegovom prostranom opusu ima mesta da svako od nas može pronaći svoj kutak.

YouthNow: U novembru ste svirali u Sarajevu, kako je bilo na nastupu?

Marko Šelić: Možda je mnogo zanimljivije kako je bilo posle nastupa u Sarajevu, u smislu: nikada me nije toliko ljudi pitalo kako je bilo u Sarajevu. Što će reći da nešto nije u redu, jer bili smo u Sarajevu nebrojeno puta prethodnih godina i nikada nije bilo toliko interesovanja kako je to prošlo, što je nesumnjivo eho nedavnih tenzija u entitetu zvanom “region”. Bilo je, međutim, veoma lepo, kao i svaki put kad smo bili tamo. Ljudi su ljubazni, publika je odlična, Sarajevo je stvarno jedan od onih gradova gde šou nikad ne omane. Bilo nam je jako drago što prvi put idemo kao Napeti kvintet i sviramo Napet šou, odnosno objedinjenu verziju pesama sa ovog i prethodnih albuma u aranžmanu s novim bendom.

YN: Kako održavaš uspešnu saradnju sa umetnicima i publikom naših suseda na ovom etnički šarenom Balkanu?

MŠ: Ni sa kim nisam ratovao, pa onda i nije naročito teško održati odnose. Što se izvođača i autora tiče, to su uglavnom ne samo saradnje, već i drugarstva koja traju duže od decenije i vrlo su zdrava. S publikom se pak dešava nekakva hemija koja autoru, u suštini, uvek dođe i lepa i nekako neobična. Stvaralaštvo podrazumeva jednu posebnu vrstu usamljeništva, to ne kažem kao žalopojku već kao tehničku činjenicu: svi stvaramo u svojim, uslovno rečeno, laboratorijskim uslovima, uvek se vratiš u svoja četiri zida i “roniš” po sebi da izroniš nešto, bez preteranog razmišljanja o tome hoće li to još nekome nešto značiti – i tek na koncertima i književnim večerima u stvari vidiš kako sve to komunicira s publikom i kakve je sagovornike sebi pronašlo.

YN: Da li je tvoja saradnja sa okruženjem posledica tvoje želje da prevaziđeš neke barijere koje su etničkog, političkog i religijskog karaktera?

MŠ: Kao što ti rekoh, zapravo je čudno što si prinuđen da prevazilaziš barijere koje uopšte nisu tvoje. Čovek oseti nešto veoma blisko ugroženosti kad primeti tu prisilnu barijerisanost. To nisu granice kojima je moj stav prema svetu i ljudima oivičen, to su granice nastale mimo mene; ja sam samo odlučio da ih ne priznam.

YN: Slušajući Marčela tokom prethodnih godina, možemo da primetimo da tvoj rad nije lako opisati jednostavnim žanrovskim okvirima, već da ima tendenciju mozaičnosti i slobode. Da li je to nešto što si svesno radio od albuma do albuma, ili je to ipak neka posledica autorskog sazrevanja?

MŠ: Namera je više no očigledna, sazrevanje je čini artikulisanijom. Saradnici i ja sve vreme tragamo, to se traganje nekome može učiniti prešarenim, nekad i nekontrolisanim – lična i autorska zrelost tu svakako budu od pomoći. Uvek se trudimo da, kulinarski rečeno, ne mešamo začine i sastojke koji se ne trpe, ali šta se trpi, a šta ne zavisi pre svega od toga šta neko želi na svom meniju – mnogima se, recimo, povraća na džez ili rok mešan s elementima repa, ali im zato stomaci odlično vare narodnjake i dens iz devedesetih. To na stranu, i oni koji su na našoj obali ponekad ne dobiju ono što očekuju. Desi se da ono što u datom trenutku kreativno zanima nas nije isto što i publika želi, ali što bi R. R. Martin rekao: “Pisanje nije demokratija, nije da će se u sledećoj knjizi dogoditi ono što čitaoci izglasaju.” Mi svaki put ulažemo sve više truda u ploču kako bismo dobili nešto što nismo ranije. Zato je izazov stostruko veći sad kad radimo šesti album nego, recimo, kad smo pre 12 godina radili drugi. Ono što između ostalog pokušavamo da “podvalimo” svojoj publici, pogotovo onoj mlađoj, jeste muzičko širenje ukusa, svojevrsni putokaz ka velikim umetnicima i virtouzima čije uticaje igrađujemo u svoj rad. Recimo, džez je muzički pedigre većine muzičara u našem bendu, to se čuje i možda u nekome probudi ljubav i interesovanje da “kopa” dalje. Međutim, uvek se trudimo da sviramo šou, a ne određeni žanr.

YN: Šta možemo da očekujemo od šeste ploče?

MŠ: To i mi upravo saznajemo. U ovom trenutku ne postoji nijedna napisana reč, nijedna odsvirana nota za šestu ploču, ali postoji koncept. Ovaj album mora biti zahtevniji od bilo čega što smo radili do sada, i moraćemo da radimo više no ikad da bismo izveli to što želimo. Muzički, to zasigurno neće biti onako drastičan skok kakav se, recimo, osetio između De Facto-a i Puzzle Shock-a, više je reč o finoj nadogradnji onoga što smo Napetim šouom otvorili.

YN: Rečnik tvog opusa često je intrigantan, ponekad težak i grub, ali uvek vrlo slikovit. Kako uspevaš da zadrziš upečatljivu ekspresiju a da ne odbiješ publiku?

MŠ: Ne trudim se aktivno da bilo koga odbijem, ali se takođe nikome i ne udvaram. Zapravo, ne pokušavam ama baš ništa do da kažem tačno ono što želim, da ideju dovedem do željenog ostvarenja onako kako mislim da treba. Sve to drugo zvuči mi kao neka tržišna kalkulacija, u šta se nikad ne upuštam, jer to nije za stvaraoce nego za ekonomiste i berzanske savetnike. A da ti ne govorim tek o onom čuvenom “tu ima psovki” aspektu, to je odavno postalo zamorno: sve što pišem krcato je igrama rečima, pa i rečima koje sam izmislim, tu se koristim svim slojevima jezika – od arhaizama preko književnog jezika do žargona – i kad neko od svega toga izdvoji psovku, ne mogu da mislim ništa drugo do da je reč o drskoj površnosti i vrlo jeftinom snobizmu; takvi bi se ljudi silno iznenadili kakve su sve reči tu i tamo upotrebili i najveći pisci. Ta je polemika, otud, neuporedivo plitkija i zapravo prostačka, prostačkija od svake “ružne reči”.

YN: Čuveni Džoni Štulic je rekao “Kakvo je društvo takva je i muzika. Muzika ne može da se gleda van konteksta društva”. Sam si rekao da je muzika umetnost, a ne vangla za taloženje šlajma. Kako vidiš muziku kao umetnost u današnjem društvu?

MŠ: Uže gledano, to jeste tačno. Čak je i muzički kič plod situacije – i najpre on. Međutim, ta definicija ipak nije sveobuhvatna: recimo, instrumentalna muzika može biti potpuno izmeštena iz bilo kakvog društvenog konteksta. Šta mi doznajemo o Maksu Rihteru kada slušamo njegovu kompoziciju “Sarajevo”? Predivna je, jeziva i bolna, svakako, ali samo naslov sugeriše da inspiracija ima neke veze baš s tim gradom – van toga, slušalac može da je poveže s apsolutno bilo čime što ona u njemu pobudi. Muzika s tekstom češće je direktnija, ali ni to, kao što svi znamo, apsolutno nije pravilo i zavisi isključivo od autorske namere: može se pisati i sasvim apstraktno, kroz jedva jasne ili drugima potpuno nejasne naslute. Što se aktuelne situacije tiče, mi smo u bendu imali veliku polemiku u vezi s pesmom “Muk”: tačno je da ovo vreme donosi mnogo đubreta, ali takođe donosi i mnogo kvalitetne muzike. U tom smislu, muzika uopšte ne umire. Ali smo se složili oko toga da je problem, u stvari, nešto drugo: žestoki pad pažnje većine slušalaca. Živimo u instant vremenu, u “klik epohi” koja inspiriše sve rasprostranjeniju površnost, bezvoljnost da se siđe na podnivoe, da se uživa u brižljivo utkanim detaljima. Otuda ono “krv na vašim ušima”: to je mesto gde se smrt o kojoj govorimo, ako se dešava, dešava.

YN: Vrh vlasti pustio je mnoge umetnike da laju na “sistem”, misliš li da ta ista umetnost može i da ga ujede?

MŠ: To “puštanje” vrlo je ograničeno, uz pažljivu procenu štete i stalnu tendenciju da se dodatno ograniči. No, umetnost ne samo da može ujesti, nego i ujeda. Ako sama umetnost i ne može da opameti masu, javno delovanje umetnika tu je da to delovanje pojača. Kokan Mladenović, recimo, nikada nije bio samo reditelj, on svoje stavove izražava na svakom mestu i u svakom trenutku – i to vlastodršcima očigledno veoma smeta. Zato je i morao biti pokazna vežba ostalima, sa svim onim optužbama i privođenjem na informativne razgovore. To je signal svima nama šta se može desiti ako “laješ”. Istina, ova vlast ne ubija, ali šikanira i zastrašuje na sva zvona. Mislim da nema nikoga ko je deo javnosti, a da se bar jednom nije suočio s njihovim pokušajem da se umešaju. Ali treba biti pošten pa reći: nije sve do njih, nešto je i do njihovih poznanika, poslušnika, ulizica, gledača svoje zadnjice ili naprosto kukavica, koje cenzurišu i kad im nije zapoveđeno. Meni je, recimo, urednica “AHA magazina” pokušala da seče intervju; lakim istraživanjem doznao sam da se poznaje sa suprugom jednog ministra. Pride, nisam samoinicijativno utrpavao u odgovore teme o kojima nisam pitan – žena mi je postavila pitanje zašto ćutimo, iako ovako živimo. Pa, znaš, ako me TO pitaš, kanda ću ti TO i odgovoriti. Rezultat već rekoh: ispalo je da se ona u ćutnju mnogo bolje razume, te da sloboda govora ne zavisi samo od svakog politikanta, nego sad ima da zavisi i od njihovih supruga, teča, zaova i pašenoga, da se niko ne uznemiri što uopšte imamo mišljenje. Zato je izuzetno važno da mislimo, govorimo, stvaramo, živimo bez straha, da tako ohrabrimo i druge. Ovo nije njihova zemlja gde važi kaubojski kućni red koji zavode pod fantomkama, ja ovde nisam gost, ovo je i MOJA zemlja. Ti ljudi ne poseduju ni ovu zemlju ni naše živote, to im treba pokazati i pokazivati sve dok im ne vidimo leđa.

YN: Obrađujes širok spektar tema svojim pisanjem, od korupcije i religije do obrazovanja i ljudskih prava. Tvoj rad često oslikava svojevrsni društveno svestan kritički osvrt. Kako formiraš svoje stavove o temama koje obrađuješ?

MŠ: Trudim se da se što više uputim u temu, biram koga slušam i biram svoje izvore informacija. Tačnije, najkompletnija slika uvek se dobija kad pogledaš medij kojem veruješ i medij kojem ne veruješ. Malo čovekoljublja, nezadojenosti mržnjom i notornog osećaja za razlikovanje pravde od nepravde takođe ne odmaže. Ali, bez namere da ikoga uvredim, mislim da je danas za većinu tema već i zdrav razum jedini detektor koji vam je potreban, pošto se kod nas nimalo ne trude da išta spinuju domišljato. Više je reč o pukom iživljavanju kalibra “može nam se”.

YN: Svedoci smo jedne medijske poplave plitkim i zatupljenim, često nekulturnim sadržajima. Sloboda medija je postala jedna velika šega, gde savremeni egocentrici razne ekstremne stavove serviraju kao apsolutnu istinu. Smatraš li da mediji danas imaju jednako važan uticaj na sistem vrednosti kod mladih kao i tradicionalne institucije poput porodice i škole?

MŠ: Apsolutno. Mi ćemo biti strašan primer za neku buduću studiju o manipulaciji medijima i manipulaciji putem medija, koja će, između ostalog, pokazati i kolika je moć inercije i navike. Čovek ima kablovsku s dvesta kanala, a i dalje gleda dva. Ljudi imaju tu naviku da se drže istih javnih glasila, neaktivni su, neće nimalo da istraže, da pročitaju koji drugi dnevni list i pročešljaju internet. I zato smo tužan i otužan primer prelakog manipulisanja. A što se pak rijalitija kao pospešivača tiče, “Napet šou” (mislim na knjigu) i počinje pričom da sva ta rijaliti zaluđivanka kod nas nije primljena kao glupa, a neškodljiva zabava, kako je mahom slučaj drugde. Kod nas se ta vrsta programa emituje na važnim, nacionalnim frekvencijama i, izgleda, direktno formira javno mnjenje i opštu klimu javnosti. Ljudi “žive” to. Jedna psihološkinja ima vrlo zanimljivu teoriju da rijaliti nije u TV-u, već se odigrava ispred TV-a: u ljudima koji besomučno prate te emisije i njima kompenzuju sopstvene živote. U drugom, zdravijem smislu, i mene su mediji popularne kulture oblikovali kao osobu u istoj meri kao roditelji i škola (na drugi način i u drugim aspektima, naravno). Omiljeni autori iz sveta književnosti, muzike, stripa, pozorišta, filma i serija svakako se “ugrađuju” u nas i određuju nas kao osobe. Nazad na onaj, ehm, drugačiji program, ne mislim da bilo šta treba zabraniti, zabrane su uglavnom jalova taktika, mogu čak dovesti i do kontraefekta. Samo ih treba svesti na određenu meru i postaviti na programe koji nemaju nacionalnu frekvenciju, te na taj način početi brigu o higijeni javnog prostora.

YN: Srbija je neretko društvo kontrasta i apsurda, gde su najglasniji oni koji treba da ćute, a oni koji ćute treba da se čuju. Zašto je to tako, s obzirom na to da si ti očigledan izuzetak od ovoga?

MŠ: Zato što je najbanalnije, izgleda, i najpopularnije, a protiv toga se ne možeš boriti tako što se i sam priključiš. Ako nemaš dovoljno prostora u medijima, pa probaš da ga tražiš na pogrešnim mestima, tvoja dobra namera ništa ne vredi. Ja nemam mnogo prostora u medijima, ali to ne mogu da nadoknađujem tako što ću otići u jutarnji program Pinka, ili u Farmu i Parove, pa da odonud pokušavam da plasiram vrednosti koje zastupam – jer ono što zastupam nema ama baš ničega zajedničkog s tim mestima i devalviralo bi samim tim što se tamo pojavim. Ne možeš se boriti za javni prostor na načine koji ti sami po sebi ruše poentu. Ne postoje mali i veliki kompromisi, postoje samo kompromisi. Kad jednom pristaneš, neminovno sledi serija kompromisa, takoreći kompromiskuitet.

YN: Malterego se dosta razlikuje od tvog prvog romana Zajedno sami, ali ipak neke ideje o čoveku, istini i spoznaji stalno se prepoznaju u tvom pisanju. Pojasni nam svoje motive?

MŠ: Motivi, makar ti monumentalni koje si pobrojao, uvek su isti. Za mene, sve kreće iz jedne iste tačke, a to je lom u čoveku. Kako Fokner reče u svom nobelovskom govoru –  sukob ljudskog srca sa samim sobom, to je jedino vredno pisanja. Načini i pristupi zavise od teme, pa je tako trilogija Malterego suštinski drugačije postavljena od mog prethodnog romana. Koncipiran je tako da bude prividno pitkiji, lakše prohodan, idejno čak neuporedivo skromniji, a da te u stvari malo po malo “hvata za gušu” dok ti, na kraju treće knjige, ne poslaže sve kockice u veliku sliku. A ne samo što druga knjiga Malterega fino napreduje, nego je uznapredovala i prva: Laguna je nedavno objavila reizdanje, ali izmenjeno i dopunjeno. Sasvim pošteno govoreći, rastavio sam tu priču i ponovo je sastavio, tekst je u celini revidiran i forma je sada strogo romaneskna, estetski bliža nastavku. Pri svemu tome vodio sam, međutim, računa da se sama radnja nimalo ne izmeni – tako nešto bilo bi istinsko varanje svih vlasnika prethodnog izdanja, što ni izdavaču ni meni nipošto nije cilj. Nije se promenilo ŠTA, promenilo se KAKO. To je sada jedna malo drugačija vožnja za nove čitaoce, ali su i stari dobrodošli – ne moraju trošiti svoj novac, mogu naprosto pozajmiti knjigu od nekoga ako ih zaintrigira da vide kako je to ovoga puta izvedeno. Za to vreme, vesti o konačnom objavljivanju nastavka veoma se bliže, i mislim da će biti zanimljive.

YN: Tokom prethodnih nekoliko godina mogli smo da primetimo i tvoje povremeno koketiranje sa pozorištem. Možemo li da očekujemo neki ozbiljniji angažman s tvoje strane na tom polju?

MŠ: Drage volje, ali ne pod sadašnjim okolnostima. Pozorište nam se naprosto dogodilo, i izuzetna nam je čast što smo dobili šansu da se i u tome okušamo: Rade kao kompozitor, ja kao scenarista i tekstopisac songova, Nena kao autor vokalnih aranžmana. Nažalost, jedna predstava na kojoj smo radili (gotov scenario i nekoliko songova) otkazana je nakon nekoliko proba, jer je shvaćena kao nešto provokativno i problematično, pa se jedan upravnik autocenzurisao i otkazao celu stvar. Imamo izvesnih ideja šta s tim materijalom napraviti, ali kako sada stvari stoje, to će biti u našoj “režiji”.

YN: Za kraj, kaži nam kada ćemo moći da te čujemo i vidimo uživo?

MŠ: Sviramo u BG-u, u Elektropioniru, 21.januara – to nam je kao neka tradicija da sviramo na moj rođendan (ili ovako, veče pre, pa ga dočekam na bini). To su uvek malene svirke, za najodanije. One veće radićemo kad napravimo nešto novo.

Nenad Milijašević
Fotografije: Ana Kašćelan