Kvarenje ustaljenih dogmi
U 16.veku postojao je kaluđer po imenu Giordano Bruno. Bio je veoma radoznao i svoje slobodno vreme provodio je čitajući knjige koje je Crkva zabranila. Pošto je Crkva zabranila nauku, samim tim su i knjige o tome bile nepoželjne. Kada su ga otkrili izbacili su ga iz manastira i Crkva ga se odrekla.
Imao je vizije, snove u kojima je leteo bezgraničnom vasionom i video mesec, zvezde i planete. Video je i da Zemlja nije centar Univerzuma već Sunce. Da je Sunce samo jedna od zvezda. Video je da je Univerzum neograničen i da je Bog beskonačan.
Govorio je ljudima o svom otkriću. Išao je čak na Oksford. Kao i obično, ljudi nisu imali sluha za nove stvari. Crkva ga je proglasila za jeretika, inkvizicija ga je uhvatila i mučila 8 godina a potom i javno spalila na lomači. On, nijednog trenutka nije rekao da Bog nije veliki ili negirao Njegovo postojanje. Njegov jedini greh je da ako su njegove reči tačne to bi dovelo u pitanje svete knjige i autoritet Crkve.
Kopernik se odrekao svojih uverenja, a Bruno nije. Zbog toga je morao da umre. Nekoliko godina kasnije Galileo je kroz teleskop potvrdio da je Bruno bio u pravu.
Da li je umro zabadava?
Postavlja se pitanje: “Da li je vredno umreti za ono u šta veruješ”?
Bora Čorba je rekao: “Za ideale ginu budale”. I to je jedna strana priče, ona pragmatična. S druge strane, brazilski pesnik, Raimundo, je izjavio: “Ideali su najteži teret koji čovek može poneti.”
Šta je tačno?
Snaga uverenja je jača od očiglednih dokaza.
Nađe čovek načina da svoje gledište opravda i istinu ne vidi, zabašuri. Pitam se kako je bilo onim običnim vojnicima i drugom osoblju čije je radno mesto bilo koncentracioni logor u II svetskom ratu. Oni su bili tamo gledali smrt, patnju i bol. Možda nisu direktno ubijali ali su ćutali. Trudim se da zamislim njihovo opravdanje: “Tako kaže zakon, tako svi rade…”.
To što je zakon nešto propisao ili ako tako svi rade, ne znači da je ispravno. U svakome od nas postoji zakon veći i važniji od bilo kog spoljašnjeg. On nam tačno kaže kako treba ili ne treba činiti.
Zbog verovanja se gine već vekovima. I nema naznaka da će prestati. Verovanje u nešto suprotno gledištu većine ugrožava ustaljene odnose u društvu i vlast vladajućeg staleža. Kad nešto remeti, smeta, kao što žulja kamenčić u cipeli, on se mora odstraniti. Nema veze da li je to verovanje tačno ili nije.
Kad u nešto veruješ spreman si da zakoračiš u bezdan.
U filmu “Indijana Džons i Sveti Gral” Harison Ford, kao Indijana, se nalazi pred provalijom dok se na drugoj strani put nastavlja. On čita neku rečenicu u starom spisu koja treba da mu kaže šta da radi ali je ne razume. Vreme ističe i on treba da odluči. Odlučuje da zakorači u prazninu i sledećem trenutku vidimo kako je stao na nevidljivi most. Ubrzo posle šoka shvatio je da je most stvaran i prešao je na drugu stranu.
Mislim da je verovanje baš to – zakoračiš u bezdan i veruješ da ćeš stati na most. Kad je istina, sam most je vidljiv na prvi pogled.
Verovanje može biti tačno ili netačno. U nekim situacijama nam može pomoći da dođemo do istine. Istina je, po pravilu, nešto što svi znaju. Verovanje je nešto neopipljivo. Vera ne traži dokaz. Zato se valjda i zove vera.
Izvori fotografija:
http://blogs.discovermagazine.com/outthere/files/2014/03/Bruno_tagged_2500_1280x720_168831043604.jpg
http://cdn.quotesgram.com/img/1/9/1350243557-Giordano_Bruno_quotes.jpg
http://tastyspleen.net/~quadz/pix/cosmos-clerics-vs-bruno-1.jpg
