Čitavog dana gledam u sunce,
odmaram oči.
Svetlost je draga travi,
pod rukama njen život mili.
Na zemlji, moje telo nepravilno diše.
Do noći, kada se rosa u snu njenom javi,
popiće me korenja zaboravi
što piju ko žedni psi.
Neće me biti više.
I sad, kad zraci u oku blede,
a žuta fleka robi tamniji sjaj,
oči čekaju nekakve Andromede,
Orione i Male medvede i lestve
za pad u raj.
Trava ne umire za vreme.
Onoj poda mnom koren se suši.
Smrt njenu naslućuju gresi i prokletstva
tog tela kog nisam deo,
i vape za novom krvlju, žrtvom i spasenjem,
krstom s kog leluja zeleni veo
nad mojom pusitnjom.
Pletu se žilice van želje žila
i bivam beleg usahlog mastila.
Zvezde pod glavom.
Plavo se bezlično ravna po meni,
u mirisu mi trava iz nozdrva raste.
Nepostojanje spava u ledniku.
Ponovo će doći doba što krv lede,
bela poput moje kose, hladnoćom
crne zvezde što je moji dani nose
na dar novom propovedniku.
Još neke oči, druge i blede,
čekaće Andromede, Orione
i Male medvede, sene nebesa
i lestve, da.
Samo, to više nisam ja.
Aleksandra Batinić