Ova priča nosi naziv: “Zapamti ko si”.
Bivši podsekretar ministarstva odbrane SAD-a se spremao da govori na skupu od 1000 ljudi. Dok je čekao da ga prozovu pio je kafu iz automata u plastičnoj čaši. Kad je stupio na govornicu, pogledao je svoje beleške, nasmejao se i odlučio da napravi drugačiji uvod.
Dok sam bio neko…
“Znate, prošle godine sam bio na funkciji podsekretara i govorio sam na istom ovom skupu. Tada kao podsekretar sam leteo biznis klasom, kad sam sleteo čekao me je auto koji me je odvezao od aerodroma do hotela. Neko me je već prijavio u hotelu i sproveli su me do moje sobe. Sledećeg jutra čovek me je čekao u lobiju, uveo u kola koja su me ponovo čekala i stigao sam na ovaj događaj. Uveli su me na zadnji ulaz i smestili u bekstejdž i poslužili me kafom u predivnoj keramičkoj šolji.”
…sada kad više nisam
“Ja više nisam podsekretar. Ove godine doputovao sam autobusom, uzeo sam taksi od aerodroma do hotela, sam sam se prijavio u hotelu, uzeo drugi taksi da bih stigao na ovaj događaj. Ušao sam na prednji ulaz i sam sam našao prolaz do bekstejdža. Kad sam pitao: “Imate li kafu?”, čovek mi je pokazao prstom prema automatu. Sam sam ubacio novčanicu i automat mi je poslužio kafu u plastičnoj čaši.”
Šta ostaje posle svega?
Lekcija glasi: “Keramička šolja nikad nije bila namenjena meni. Bila je namenjena poziciji na kojoj sam. Ja zaslužujem plastičnu čašu. Svi zaslužujemo plastične čaše. Kako postaješ uspešniji u životu i kako ti ide sve bolje, sticaćeš mnogo privilegija. Zvaće te gospodinom/gospođom, nosiće tvoj prtljag, otvaraće ti vrata, donosiće ti kafu bez obzira da li si je uopšte tražio. Ali sve to nije namenjeno tebi već poziciji koju držiš. I kad je budeš napustio sve te privilegije da će nekoj drugoj osobi koja će te zameniti. Nikad ne zaboravi da ti, uvek i jedino, zaslužuješ plastičnu čašu.”
U originalu, priču možeš poslušati ispod:
