Poslednji dan leta.
Gorela je zemlja.
Ništa bolje nije bilo ni u stanu broj 6, u potkrovlju.

Ona je sedela na staroj žutoj fotelji, noge jedne spuštene na pod, a druge povijene u kolenu, glave naslonjene na nju. Suknja joj je skliznula unazad, tako da su se videle gaćice crne boje, skromno ukrašene čipkom. Ruke su grlile onu nogu što je bila savijena. Misli su joj lutale.

On je sedeo na podu, oslonjen na hladan, beli zid. Posmatrao ju je. Kad je bila mala zvao je “Puding”. Mirisala je kao njegov omiljeni. Vanila. Smeška se u sebi kad pomisli na to. Pitao se o čemu razmišlja.

U desnom uglu, tamo ispod onog krovnog prozora, kroz koji je prolazila rupičasta svetlost zbog spuštenih roletni, bio je dobro očuvani gramofon. Čula se stara pesma uz koju su prvi put zaplesali kad je on učio da ide prvo levo, pa desno, kako ga ne bi gazila. Davno je to bilo. Davno su bili deca, čini se kao da to vreme nije ni postojalo. Verovao bi da je sve izmislio da mu ona nije pokazala svoj dnevnik ispisan lepim, ženskim pisanim slovima.
Lepo je pisalo:”22.06.2000. Plesala sam sa Strahinjom. Znala sam kako ide valcer, ali sam se pravila da ne znam. Htela sam da plešemo.” Kad je to pročitao u njemu se probudio prkosni dečačić iz tog doba kojem je svaka devojčica bila glupa. Brzo je i nestao.

Gledao ju je dok se u njemu strast gomilala. Odrasla je. Ima probleme. Više nije krezava. Oči su joj i dalje iste. Uvek je u njima video čitav svet kako se okreće ili se njemu samo uvek vrtelo kad bi je video. To ni dan danas ne može da shvati. Nekad su se voleli, ali bilo je loše vreme za njih. Verovao je da je i dalje voli. Kako da ne voli Puding.
“Hoćeš li mi reći zašto si došla?”, pitao je tonom izmučenog unutrasnjeg bića. Čekao je dan kad će ponovo ušetati u njegovu sobu i sedeti na njenoj žutoj fotelji. Došekao je, ali nije mu bilo jasno zašto baš danas.
Digla je pogled u kom se skrivao vrtoglavi svet i jednostavno odgovorila:”Bilo mi je dosadno.”

“Znaš, meni kad je dosadno ja zapalim cigaretu ili popijem pivo”, pridržavao se za pod, sve se vrtelo kao nekad.
“Nisi se promenio. Uvek si bio tako nervozan i uvek si tragao za nekom poentom. Eto, nisam uspela da te ubedim da nema poente u životu. Nema ni prave ljubavi, sve je to iluzija. Da si to shvatio, mozda bismo uspeli, ko zna”, izgovorila je to slegnuvši ramenima. Ustala iz žute fotelje. Suknja joj je prekrila crni veš, iako se i dalje ocrtavao. Nasmejala se i izašla iz sobe.
Svet je prestao da se okreće. Pesma je stala. Soba je mirisala na puding od vanile. Zapalio je cigaretu. Valjda mu je bilo dosadno.

Nina Dekić