U početku beše- strah
Oduvek sam voleo da igram. Onako da se pomeram u ritmu muzike. Još u osnovnoj školi pamtim kako sam na jednoj ekskurziji u 7. razredu igrao u diskoteci sam sa devojčicama, dok niko od dečaka nije hteo. U početku mi je bilo nezgodno. Pitao sam se: “Kako će me ostali gledati? Što da se izdvajam?”. Kasnije su se ostali pridružili i cela generacija je plesala. Na kraju večeri kao nagradu sam dobio stakelnu kriglu za „Najboljeg plesača“. Mislim da me je DJ nagradio više zbog hrabrosti nego plesačkog umeća. U svom sećanju to iskustvo čuvam kao jednu od svojih velikih pobeda.
Ne ističi se! Čini samo ono što drugi čine
U toku života sam zaboravio na svoj podvig. Kad sam u diskoteci poželeo da igram, nisam smeo. Ukrutio bih se i pravio neke usiljene pokrete. Nisam želeo da se ističem. Drugi su stajali pa sam i ja radio isto. Nisam želeo da me posmatraju kao ludaka. Ko zna šta bi pomislili, posebno devojke. Malo sam pomerao ramena i jedva primetno se kretao. To mi je veoma smetalo.
Odlazio sam kući sa osećajem da sam poražen. Kad nisi slobodan i nisi svoj, ne možeš da se dobro provedeš. Misliš da te drugi blokiraju ali u stvari to činiš ti sam.
Kako ja smem da igram ako drugi ne igraju?
Nije problem ako nećeš da igraš. Ne voliš, ne prija ti, ne interesuje te, to je u redu. Problem je ako hoćeš, a ne smeš.
Nije problem ako nećeš da igraš. Ne voliš, ne prija ti, ne interesuje te, to je u redu. Problem je ako hoćeš, a ne smeš.
Verujem da je većina ljudi takva. Voleli bi a nemaju hrabrosti. To je šteta jer gube vezu sa sobom. Sa onim šta su oni, šta vole, u čemu uživaju.
Želeo sam slobodu. Želeo sam da se iskažem. U borbi sa mojom teškoćom mnogo mi je pomogla knjiga “Tableta protiv straha” Andreja Kurpatova. Dala mi je početni zamajac i želju da se pokrenem.
Te večeri…
Te večeri bio sam sam. Jedini u ekipi koji voli da pleše.
Atmosfera u klubu je bila nekako učmala. Niko nije igrao, više su se klatili u ritmu. DJ je puštao neke dosadne, neinspirativne melodije. Svi su tonuli u letargiju i ovo veče je ozbiljno pretilo da postane pravi fijasko. I ja sam bio deo tog sivila ali onda se desila jedna melodija. Ta melodija me je podsetila na ekskurziju u 7. razredu i kako mi je tad bilo sjajno.
Počeo sam da se njišem polako i da postepeno oslobađam ruke, noge, glavu, torzo. Sve je postalo nekako mekše. Do tad sam bio stegnut, zaleđen ali sam krenuo da se otkravljujem. Kočnice su popustile, grč je nestao i ja sam se osećao slobodnije.
Nisam bio slobodniji zbog pića. To bi bilo veštačko. Inače ne pijem mnogo, jedno do dva piva max za veče. Verujem da mi nije potrebno da se napijem da bih se dobro proveo.
Moja ekipa mi se smejala a drugi nepoznati ljudi su pokazivali prstom na mene – “Vidi ga ovaj, šta radi?”
Radio sam ono što drugi nisu.
Bio sam drugačiji. To me nije obeshrabrilo. Zažmurio sam i pustio ritam da me nosi. Radio sa rukama svakakve oblike po vazduhu, pomerao se kako sam želeo, skakao kad mi se skakalo. Radio sam šta mi je bilo volja i nije me bilo briga šta će drugi da kažu zbog toga. Posredno, energija koju sam emitovao uticala na druge. U masi se pojavilo par ljudi koji su se oslobodili i počeli da đuskaju.
Kad i drugi krenu da se osećaju slobodnije i prepuste se igri, osetim radost. Radostan sam jer bar na kratko drugi ljudi mogu da se opuste i zabavljaju. Opušteno se osećaju jer nisu prvi počeli. Čovek to ne voli.
Ne voli da krene prvi.
Uvek čekamo da neko drugi prvi započne pa ćemo mi posle. To nam je valjda strah iz kamenog doba. Niko prvi neće da izađe iz pećine. Ko zna, možda ga odnese neka zverka. Zašto da rizikujem kad je ovako sigurnije?
Ako čekaš da te neko drugi pokrene, možeš doveka čekati.
Osoba iz mog društva mi je prišla sa rečenicom: “Možda bi bilo dobro da malo usporiš, ipak je ovo bar a ne diskoteka.” Naravno da nisam prestao. Zašto bih usporio? Ljudi su bili smoreni i trebalo je probiti led. Njemu je bilo neprijatno što privlačim pažnju na sebe a samim tim i na njega pa nas svi gledaju.
Pojedinci koji su krenuli da se njišu, postepeno su podigli celu masu na noge. Atmosfera se usijala. DJ se razgalio i počeo bolje da miksuje. Čista pozitivna energija je kružila kroz prostoriju. Osećanje sreće i zanosa opijalo je prisutne. Nosili su širok osmeh na licu.
Počeli su da mi prilaze ljudi i da mi čestitaju i zahvale što sam pokrenuo atmosferu i spasio im veče. Na kraju je došao vlasnik i lično mi se zahvalio. Ponudio mi je da svratim sa društvom kad mogu i da će on častiti.
Kako se pokrenuti?
Svestan sam da radim ono što drugi ne smeju. Nisam ni bolji ni gori od ostalih. Ja smo volim da se na taj način iskažem. Obožavam osećanje zadovoljstva koje mi ovakvi trenuci donose.
Uvek je lakše kad si u grupi koja voli da pleše. Tada ne postoji blam jer nisi jedini. Lakše se oslobodim jer znam da nisam jedini „pod lupom javnosti“.
Na početku svakog izlaska postoji doza nelagode ali kako polako počinješ da se oslobađam, osećaj teskobe nestaje.
Nepoznati me gledaju malo čudno. Ranije me je to plašilo ali sad ne. Ako me i budu gledali kao čudaka, šta ima veze? Te nepoznate više nikada neću sresti. Što bi rekli: “Neće ti doći na slavu”.
Ako me neprijatno gledaju ljudi iz mog društva, onda sa njima nešto nije u redu. Kad si zadovoljan i uživaš i nikog ne ugrožavaš, ostalima bi to trebalo samo da se dopadne.
Sada iz provoda odlazim umoran i srećan. Srećan što odlazim kao pobednik a umoran jer sam se lepo iskakao, izigrao i napravio podvig nad samim sobom. Osećam se fenomenalno. Zaista je istinita ona izreka: „Pleši kao kad te niko ne gleda“.
Nekad mi bude žao tog silnog propuštenog vremena. Mogao sam da se spolja krećem slobodno ali u mojoj glavi nije bilo slobode. Kao da sam bio u zatvoru. Sad kad sam slobodan želim sve da nadoknade.
