Ona je devojka koja pleni izrazitom energijom, strašću prema igrama i životu koja je potpuno zarazna. Rada je primer jedne mlade žene koja zna šta želi i za to se i strastveno bori i ostvaruje i živi svoje snove. Možda nije uvek lako, nekad je čak na ivici egzistencije, ali njen duh i želja su definitivno jači od svih prepreka.
YN: Kako si došla na ideju da upišeš “Anton Bruckner Universitat“ u Lincu?
RK: Odmalena sam se bavila sportom, prvo gimnastikom, a kasnije sam upisala srednju baletsku školu. Mogu da kažem da sam značajnu podršku i sugestije dobila od strane profesora, prosto su prepoznali moj trud i konstantni rad i uticali na odluku da upišem akademiju u inostranstvu. Zato sam se opredelila za “Anton Bruckner Universitat”, s obzirom da ovde postoji samo jedna takva akademija, ali su mogućnosti za uspeh i afirmaciju manje.
YN: Navedi svoj razvojni put u srednjoj školi.
RK: S obzirom na to da se srednja baletska škola razlikuje od ostalih srednjih škola kako zbog usmerenja tako i načina na koji su osmišljeni časovi, postoje određene specifičnosti. Počinjali smo ujutru od osam sa igračkim časovima savremenih igara, klasičnog baleta i karakternih igara, repertoara, a kasnije do pet sati popodne smo imali teorijske časove u gimnaziji kada se uče predmeti kao što su srpski, psihologija, sociologija, istorija, engleski, francuski i tako dalje.
YN: Pretpostavljam da si dobar student, pa možeš li opisati koliko je odricanja potrebno?
RK: Mislim da to nije odricanje, već ulaganje. Prosto kada živiš ovaj život umetnika, ti uvek ulažeš u to, jer je to ono što istinski voliš. Ja iskreno nikakvo odricanje nisam imala, jer uz dobru organizaciju može da se postigne sve. Može svaki student da odvoji vreme za čitanje knjiga, izlaske sa drugarima uprkos svim obavezama.
YN: Navedi u čemu si posebno aktivna na fakultetu i van njega.
RK: Svaki dan je potrebno biti prisutan na časovima kako bi imao neku normalnu organizaciju i svakodnevni rad. Nakon nastave je tvoj izbor da li želiš da radiš dalje na sebi ili da odeš u pozorište primera radi. Pored toga, volim da istražujem oblast motivacione psihologije i dosta posvećujem pažnje čitanju literature tog tipa.
YN: Kako bi opisala studiranje savremene igre iz tvoje neke perspektive?
RK: Jedan moj školski dan počinje sa prva dva tehnička časa, a to su joga, klasičan balet i savremena igra. Posle toga sledi pauza od sat vremena nakon koje imamo repertoar, improvizaciju, kompoziciju, kontakt improvizaciju, istoriju igre, anatomiju i još druge predmete povezane sa mojom strukom. Veoma sam srećna jer svake godine nam dolaze gostujući profesori, iz drugih zemalja koji nam prenose nove ideje, iskustvo i ogromno znanje. Odnos profesora i studenata je otvoren, što znači da bez straha možemo deliti svoja mišljenja i komentarisati program akademije. Svaki problem je rešiv, ukljućujući i finansijski. Postoje razne stipendije, poslovi, koje mogu dobiti oni koji se trude, koje profesori zapaze, barem je tako u mom slučaju. Zato je bitno svakodnevno ulaganje.
YN: Šta je ono što te održava da istraješ u svojoj zamisli u teškim uslovima?
RK: Podrška mojih roditelja i prijatelja, moja želja koja me vodi da svaki dan dam maksimum od sebe, jer znam da će se jednog dana moj trud vrednovati i pokazati u pravom svetlu. Rad na sebi je jako važan. Motivaciju pronalazim slušajući i čitajući knjige Mooji-a, Osho-a i Ane Bučević, koji su meni jednom pomogli u jako teškim finansijskim uslovima, koje sam danas već zaboravila.
YN: Šta je ono što zapažaš u austrijskoj kulturi i društvu, a što bismo mogli da implementiramo kod nas?
RK: Ja bih mogla da pričam o razlici studenata moje akademije i srednje škole u Srbiji koju sam pohadjala. Ovde dok studiram energija je potpuno drugačija, ljudi se medjusobno podržavaju, prate i druže. Imamo isti cilj i veliku motivaciju za napredak. Za vreme mog školovanja u Srbiji postepeno je opala ta borbenost i upornost, koja mene sada izdržava, da li zbog monotonije ili stanja kulture i umetnosti uopšte u Srbiji, nisam sigurna i mislim da ne treba to da bude izgovor, jer mi imamo jako pametne i talentovane igrače, uporne profesore i mesto gde sve zamisli i želje mogu da se kreiraju. Da bi nešto promenili, prvo moramo da promenimo sebe, a zatim naš pogled na sve ’probleme’… kada to uradimo nezadovoljstvo će nestati, ostaće samo fokus na dobre i kvalitetne stvari, koje su zapravo uvek tu i bile, ali ih nekako uzimamo zdravo za gotovo.
Branka Čvorović
